Irfan Mensur: Vlast greši što ne ulaže u nas

Irfan Mensur, glumac Jugoslovenskog dramskog pozorišta, ostvario je nebrojeno uloga u pozorištu i na filmu, ali kaže da ga u jednoj životnoj ulozi nikada nećete videti - kao člana političke partije.

Kada dođu smutna vremena, koja je uloga glumaca?

- Ja se ne bih složio sa potrebom da glumci direktno učestvuju u nekim političkim dešavanjima. Ja sam pre za glumce koji učestvuju u društvenim dešavanjima. Ja bih to vrlo odvojio. Politika je nešto što je vrlo konkretno i vrlo potrošno i nešto što je na neki način obavezujuće. A onog trenutka kada je čovek obavezan, nije više slobodan čovek. A ako nisi slobodan čovek, ne možeš biti glumac. Tako da oni koji su direktno u politici po mom malom skromnom mišljenju, zalutali su na jednu ili na drugu stranu - ili u politiku ili u glumu. Politički se nikad ne bih angažovao, prosto razmišljam o svojoj slobodi, i mislim da bi me svako političko angažovanje osujetilo da slobodno razmišljam pa čak i da menjam mišljenje. Jer da pripadam bilo kojoj partiji sumnjam da bih nekažnjeno mogao da menjam svoje mišljenje

Uprkos krizi, u Srbiji je stasala nova generacija glumaca. Nekako se generacije glumaca, uprkos svemu, zanavljaju?

- Pa svaka generacija izbaci po neko ime. Pre mene je sa elitne beogradske akademije izletela generacija Voje Brajovića, Bore Stjepanovića, pa je izletela generacija Mikija Manojlovića, Aleksandra Berčeka, pa jedna generacija koju smo na neki način obeležili pokojni Danilo Lazović i ja, pa je onda izašao Branislav Lečić, Žarko Laušević... Svaka generacija ima po jednog ili dva glumca ili glumice koji se izdvoje i obeleže jednu novu svežu krv koja dolazi. Tu ne treba zaboraviti ni Anicu Dobru i Mirjanu Karanović i Vesnu Trivalić i tako dalje i tako dalje. A sada imate Rakočevića i druge koji su u svojij generaciji napravili jednu svežinu koja je bila potrebna.

Da li je ranije bilo lakše baviti se glumom?

- Pa nikada nije bilo idealno. Možda smo se mi intimno više radovali glumi i više se osmehivali, ali ja se sećam da su uvek bile veće potrebe nego mogućnosti. Naravno, ne sećam se vremena kada je bilo ovako malo ulaganja u kulturu uopšte, ne govorim uopšte o filmu i pozorištu. Mislim da je to velika greška vlasti u poslednje vreme u Srbiji, jer kultura je nešto što je apsolutno jedini izlaz jednog naciona da se apsolutno približi tim evropskim normama. Lako je pozivati se na tradiciju.

Mislim da nijedna zemlja na svetu ne ulaže tako malo u kulturu kao Srbija

Vudi Alen kaže da je tradicija “iluzija trajnosti”?

- Znate, postoje narodi koji žive od tradicije. Na ivici smo da budemo među tim narodima. Sva sreća, nismo toliko primitivni. Jer toliko živeti od tradicije može samo um koji ne razmišlja o sutra. Oni koji razmišljaju o sutra ulažu u kulturu i tako stvaraju u stvari tradiciju o kojoj će za 10, 15, 100 godina pričati i koja će biti neka podloga za nove ideale koji se stvaraju.

Koji savet biste vi voleli da ste dobili kada ste kretali u svet glume?

- Upravo sam ukrao te savete od mog divnog pokojnog profesora Minje Dedića. Sve je to on govorio meni i mojim kolegama koji su došli na njegovu klasu davne 1969. godine. Prvo nam je postavio ta pitanja: zašto hoćemo da budemo glumci; da li zaista želimo da se posvetimo tome i ako želimo, da moramo veliki rad da uložimo da bismo postali ozbiljni glumci. I na mojoj klasi je bilo ljudi koji su glumu shvatali kao hobi i ljubav. A hobi i ljubav su nešto što ide uz diletantizam.

Glumil ste svojevremeno Gavrila Principa u fimu Atentat u Sarajevu? Sada ste ponovo u filmu o suđenju članovima „Mlade Bosne“?

- Ja sam se poklonio pre 40 godina na ovoj Letnjoj pozornici kao Gavrilo Princip. Ulogom advokata fimu Branio sam Mladu Bosnu zatvorio se krug jer sam pre desetak godina igrao I istražnog sudiju koji ispituje Gavrila Principa. Tako da je apsolutni krug napravljen. Malo je verovatno da se nekon čoveku desi takav krug, ali eto meni se desio.