Разговор са Олгом Ђорђевић: Циљ сваког уметника је да се нађе раме уз раме са великанима

Олга је учествовала на преко 150 групних изложби у земљи и иностранству. Такође у раду више од 40 ликовних колонија и симпозијума у земљи и иностранству (Аустрија, Турска, Румунија, Бугарска, БиХ, Црна Гора, Македонија,...). Живи и ствара у Нишу...

Да ли су родитељи и на који начин утицали на то да кренете уметничким стопама? Шта је пресудило у вашем избору?

-Код мене је специфичан случај јер ја потичем из уметничке средине, према томе код мене су пресудни утицаји средине. Да нисам показала таленат за цртање, највероватније да се не бих бавила овом професијом, већ би своја интересовања усмерила у нешто друго.

Где проналазите инспирацију?

-Како су уметници различити од обичног света, па су самим тим углавном сензибилне особе, на нас доста утичу сва збивања која се дешавају око нас. Мене лично инспирише атмосфера простора у коме се налазим, у ком боравим, боје, звуци, емоције, време и људи с којима се налазим у том тренутку.

Кад сте имали своју прву самосталну изложбу?

-Иако сам од најранијег периода цртала, сликала, а да кажем и касније током периода студија доста радила и трудила се да дам увек свој максимум, нисам се осећала спремном да излажем раније пре заврсетка постдипломских студија. Своју прву самосталну изложбу сам направила 2011. године која је уједно и била одбрана мог магистарског рада.

Какав је утисак оставила та изложба?

-Прва самостална излозба је пресудна за уметника јер је доживљава као прву љубав - ако је доброг одзива позитивно ће деловати на каријеру, а опет ако је лоше процењена имаће итекако последица.

Која је слика у вашем досадашњем раду незаборавна, другачија, специфична...?

-Врло је тешко аутору да одабере и оцени сам своје слике, те да каже како је нека успешнија или посебнија од друге. Међутим, увек постоји неко дело које је уметнику из само њему познатих разлога драже од других дела. Могуће је да се ради о томе да постоји нека емоција сачувана у слици која и даље делује потпуно магнетично на аутора, или можда асоцијација на неки тренутак и сећање, шта би било - кад би било... Ко зна?

Каква је домаћа публика у поређењу са, да кажем, иностраном?

-У сваком граду је увек ситуација другачија. Готово неписано правило је да мањој средини су изложбе као својеврсни културни догадјаји занимљивије од публике у великим градовима, која је ипак навикла на изложбе. Медјутим, културни зивот Западне Европе је бољи јер су ти људи пре свега задовољили своје егзистенцијалне потребе па сада сасвим лагодно могу се посветити естетским уживањима. Домаћој публици је драго да виде младог аутора који је из Србије, а с друге стране, ван земље будете интересантни као страни аутор. До сад нисам наишла на лош пријем или критику публике.

Највећа професионална сатисфакција у досадашњем стваралаштву?

-Свака позитивна критика значи одобравање и самопотврдјивање аутору. То је сигнал да сте на добром путу, и јако утиче на стваралаштво и даљи развој каријере. Награда је свакако потврда квалитета. Ето, могу споменути то да сам до сад добијала награде у Јапану, Канади, Норвешкој и ове године Лауреат Сава Дећанац у Лепосавићу на Косову и Метохији за изузетан допринос у ширењу културе и уметности у нашој јужној покрајини.

Да ли је било одрицања, и у којој мери?

Наш позив је пун одрицања јер оног тренутка када смо се определили за уметност били смо свесни какву жртву чинимо. За жене је још теже него за мушкарце јер у стварању каријере трпе остали елементи живота. Највише мајчинство.

Како доживљавате свој позив? Какав је однос према уметности и како живе уметници?

-Нажалост, наша земља је јако сиромашна и на рубу егзистенције, па је самим тим и култура доста маргинализована. Уметници су натерани да се сналазе како ко уме и може. Неки раде у просвети неки у другим институцијама културе, неки опет се сналазе да би могли да се посвете својој првобитној љубави. Најслабије се продају слике, и тржисте је у иностранству.Какав је ваш однос према слици као медију изражавања?

-То је ствар афинитета. Некоме је блискија слика некоме скулптура некоме графика. То зависи од аутора до аутора.

По чему се издвајате, шта је карактеристично за вас и ваше стваралаштво?

-Хаха, ово питање је најомиљеније сваком сликару. Трудим се да имам своје место у савременој ликовној сцени не само Србије већ и шире. Сви ИЗМИ су већ измишљени у XX веку и тиме је тачка стављена на новитете. Трудим се да уметност не сведем на ларпурлартизам, већ да слике живе свој живот кроз своју причу и развијају се заједно са сазревањем уметника као посебни ентитети.

Ко је у уметничком смислу највише утицао на вас?

-Паул Кле је по мени својеврсни феномен, и слободно могу рећи најутицајнији уметник XX века. Како се у свом сликарском поступку бавим истраживањем материје, извесну сличност сам пронашла у Енформелу.

Кад би пустили машти на вољу, који је то уметник са којим би излагала? Да ли би ти био Паул Кле?

-Ех, циљ сваког уметника је да се његова дела нађу раме уз раме с великанима светске ликовне уметности у музејима и галеријама. Заиста не могу рећи с ким све не бих волела да излажем јер је списак предугачак.

Планови, изложбе?

-У плану су две самосталне изложбе, у Нишу у галерији Србија и у Београду у Галерији на Косанчићевом венцу (галерија Београд). Иначе већ дуже време сам присутна на иностраним изложбама, у Европи, Азији и Северној Америци.

Нешто за крај?

-Најбитнија је подрска породице. Ако је нема, сав труд пада у воду.