Од лопте до васионе

Проф. др Миливоје Р. Јовановић

"РАДОСТ детета је
 радост људи.
Кад се дете смеје,
цео свет се буди.
Радост детета је
радост света."

Ова песма Тамаре Протић из Кикинде отвара раскошну антологију дечјих пера, маште и духа "То сам ја", коју су објавили Компанија "Новости" и Центар за културу и уметност Алексинац. Овај јединствени избор сачинио је проф. др Миливоје Р. Јовановић од радова пристиглих, у минулих десет година, на традиционалним конкурсима песничке манифестације "Дани Гордане Брајовић" у Алексинцу.

Антологичару, при том, није било нимало лако, јер је пред собом имао више од 10.000 прилога малих-великих писаца, основаца и средњошколаца - од лирске песме, приче, есеја, огледа, до савремене бајке, драме, репортаже, чак и филмског сценарија.

- Поред тога што је својеврсни духовни и естетски профил најбољег што је у минулој деценији стигло на конкурс, антологија је замишљена да буде подстицајна за све оне ђаке који најчешће кришом стављају на папир отисак својих емоција, а не знају ни путеве, ни место где би то своје умеће одмерили - каже Јовановић.

О чему деца најрадије пишу?

- Не могу се побројати теме које их интересују. Најкраће, њих занима све, од лопте до васионе, а емоционални регистар остварује се у распону од најсрећнијих до најтужнијих осећања. Песнички сусрети у Алексинцу охрабрили су децу да пишу, да у стиху испресују неко своје искуство, срећу или тугу, рану или ожиљак, поставе неко узнемиравајуће питање. Крајем деведесетих година тема рата била је стравично често тема њихових стихова. У новије време, деца су се поново вратила школском и породичном животу, замишљеним путовањима и сањаним авантурама. Искидана линија нормалног дечијег хоризонта спојила се у природни облик и склад.

Има ли међу ауторима оних који су се већ афирмисали?

- Од прве године ове манифестације радио сам у оцењивачкој комисији и прочитао сваки приспео ђачки рад и сваку књигу која је стигла на конкурс. Тако сам био у прилици да пратим стваралачки развој поједине деце, али и да, нажалост, видим како се неки даровити аутори губе и више не појављују. Са посебним задовољством истичем да су алексиначки сусрети окрилатили неколико аутора, који нису више вентуристи, они који долазе. Они су већ дошли и са њима почиње ново литерарно доба. И то не само у писању за децу. Међу њима је на првом месту Невена Стошић из Бањалуке, која већ има и неко

лико песничких књига. Са њом су и Милица Дачић из Мрчајеваца, Милица Ракиџија из Београда, Милица Росић из Тополе.

Да ли се из ове антологије може видети који су најчешћи проблеми савременог детета?

- И те како. Ови су радови стваралааштво са много искрености. Деца су, као увек, у сталном откривању себе, она живе своје немире изазване тајном одрастања и боре се за своју личност. Они хоће у будућност по својој мери и зато су у сталном гарду према институцијама које успостављају важећи поредак ствари. То су нормалне појаве код младог света. Млади су у већини као горски поток, који се у горњем току стрмоглављује и пени низ литице, али кад сиђе у равније пределе смири се и почне да кривуда између препрека и свеколиких несавладивих баријера. Верујем да ће ова антологија сваком од њих бити једна лепа успомена, а некима први књижевни податак у богатој књижевној биографији.

РВАЊЕ СА РЕЧИМА

О КРИТЕРИЈУМИМА по којима је бирао радове, међу којима је највише песама, Миливоје Р. Јовановић каже:

- Овај избор одредило је неколико естетских принципа који су дословно примењивани. То су: песма или прича треба да долазе из опсервације детета, да је у изразу видљива уметничка стабилност или пак сигуран наговештај да се рвање са речима и мислима младог аутора окончало успешно, да је показан осећај за песму као целину и да песма мора да има значење шире од записаног.