ЛЕКАРИ БЕЗ ОПРЕМЕ

У Заводу за хитну медицинску помоћ у Алексинцу медицинара недовољно, недостају чак и лекарске торбе, а возни парк је неисправан

Бити лекар Завода за хитну медицинску помоћ у Алексинцу захтева познавање низа вештина које се не стичу на медицинском факултету. Малобројни лекари кубуре с опремом, возила су им чешће покварена него исправна, па је прави подвиг збринути хитне случајеве у самој вароши и 72 раштркана села.

Суочавајући се свакодневно с невољама како би на време стигли до неког од 60.000 људи за које су задужени, развили су довитљивост која им помаже да с њима изађу на крај. Покварена возила остављају се на низбрдици јер једино тако могу да их упале, уместо торбе за лекарски прибор коју одавно немају користе пластичне кесе ојачане фластерима. Униформе сами шију, а једну јакну братски уступају ономе ко одлази на најудаљенији терен. Међутим, четрдесет двоје радника ове здравствене установе признају да су на измаку снага јер раде у три смене сваког дана у години и преваљују по педесетак километара по лошим путевима како би стигли до забачених села.

Уништен санитет

Доктор Ненад Марковић каже да су након недавног удеса, у којем је потпуно уништено једино релативно употребљиво амбулантно возило, њихове невоље кулминирале.

Нема нових радних места

Алексиначки медицинари истичу да су из Министарства здравља добили одговор да је број људи у Заводу за хитну медицинску помоћ одговарајући броју пацијената и да нових радних места неће бити. Ненад Марковић каже да приликом ове процене није узета у обзир разуђеност подручја алексиначке општине, на којој има чак 72 села, што захтева и већи број људи.

- Било нам је то најбоље возило које смо пре четири године добили од Министарства здравља. На нашу екипу налетео је неки пијани возач, амбулантна кола уништио, а њих повредио. Успели смо да део опреме пребацимо у стара возила, али је значајан део уређаја остао у олупини јер их је немогуће преместити. Имамо још три возила стара више од 10 година, која се стално кваре, па делове с једног премештамо на друго, мање покварено - каже Марковић.

Прастари уређаји

Стара возила нису једина њихова мука јер им је и опрема одавно „одсвирала" своје, а обраћања Министарству здравља и евентуалним донаторима била су узалудна.

- Дефибрилатор и ЕКГ уређај стари су више од 20 година, стално се кваре, а то је опрема без које Хитна помоћ не може. Тражили смо од Министарства здравља нову опрему, обраћали се и јапанској амбасади, али одговора нема - објашњава Марковић.

Највећа мука алексиначких медицинара, ипак, нису ни возила ни опрема, већ мањак људи. За 60.000 становника у једној смени задужена је само једна теренска екипа, која од једног до другог пацијента често мора да пређе и по педесетак километара. Јасна Николић, главна сестра у Заводу за хитну медицинску помоћ, упозорава да им се број пацијената ове године увећао за чак 10.000, па се „убијају" од посла.

- До најудаљенијег села Врело има 46 километара у једном правцу. Некада нам треба и сат времена да стигнемо до неког другог коме је потребна помоћ јер имамо само једну екипу. Све то под условом да нам не блокира точак на возилу, кад морамо да наставимо пешке, само у кломпама по води и блату јер чизама немамо - објашњава Николићева.

Ипак, без обзира на све што их сналази, они кажу да опстају захваљујући изузетној слози и узајамној солидарности.

- Колектив је изузетан, и то је кључно што успевамо да посао, без обзира на све проблеме, обављамо професионално. Пуни смо разумевања једни за друге, свесни да можемо само на себе да се ослонимо - истиче Николићева.

У Министарству здравља Србије Прессу је речено да ће следеће године и овај завод добити неко амбулантно возило.

- Током 2009. очекује се набавка око 130 санитетских возила за здравствене установе у Србији - кажу у Министарству здравља.

http://www.pressonline.rs/page/stories/sr.html?id=53643&sectionId=56&view=story