Пола Србије се лечи код приватника

У Србији ради 1.714 приватних здравствених установа: 13 општих и 52 специјалне болнице, 15 домова здравља, 129 поликлиника, 940 ординација... У овај сектор уложено је много новца, а већина, са изузетком оних који пацијенте привлаче консултантима, најбољим специјалистима из државних клиника, користи свега 30 до 50 одсто својих капацитета.

С друге стране, у државном здравству и на рутинске прегледе чека се месецима. Србија је, ако не једина, онда једна од ретких земаља у којима новац од осигурања не прати пацијента, а по мишљењу многих лекара, све лошији здравствени картон нације делимично је последица и тог постојања два паралелна система: због уских грла у државном здравству дијагнозе се често касно постављају, што умањује шансе за излечење, а грађани, поготово у време економске кризе, чак ни здравље не могу дупло да плаћају, и кроз обавезно здравствено осигурање и директно из новчаника.

Иако се већ годинама спорадично најављује да ће приватници бити укључени у здравствени систем, није се далеко одмакло. Највећи искорак је што је пацијентима од јануара ове године омогућено да лекове подижу и у приватним апотекама.

- За 23 године откако постоји приватна лекарска пракса, суштински се ништа није променило - каже професор др Вишеслав Хаџи Тановић, председник Удружења приватних лекара. - Ми приватни лекари, ван система здравства Србије, последњи смо „Берлински зид“ у Европи. У свим земљама постоји више обавезних и мноштво приватних осигурања, и новац иде за пацијентом. Код нас, међутим, не само што једно обавезно осигурање има монопол, него се здравство дели на „пашалуке“. За новац који уплаћује за осигурање пацијент не може код приватника, али ни из Ниша по својој жељи у државну клинику у Београду. То је директно кршење права пацијената.

Новац као препрека

Приватни лекари указују на то да на све њихове иницијативе да се укључе у систем здравства, чиме би себи обезбедили сигуран обим посла, од надлежних у здравству стиже исти одговор - нема новаца. Др Драгана Милутиновић, међутим, наводи да се само ствара привид да је државно здравство јефтиније: - Рецимо, ЕКГ са интернистичким прегледом, у који су урачунати трошкови простора, опреме, плате лекара, две медицинске сестре, чистачице, у Панчеву кошта 2.500 динара. У државном здравству цена специјалистичког прегледа, без здравствене књижице је 500 до 700 динара, али то је нето износ, и није мали. Ни мени не остане више. Наравно, када се склапају уговори са осигурањима даје се попуст, па ни држава услуге приватника, иако су те цене реалне, не би плаћала по ценовнику.

Раскорак између права која имају декларативно, на папиру, и оних која могу да остваре у пракси, становницима Србије, мимо онога што издвоје за обавезно осигурање (око 160 милијарди динара), из новчаника је за годину дана „избио“ 125 милијарди динара. То показују подаци из Националног здравственог рачуна. Од тога је у приватним здравственим установама потрошено нешто више од 94 милијарде.

У приватном сектору здравства, где је званично пријављено 3.590 лекара, или тек нешто више од један одсто укупног лекарског кадра у Србији (31.000), тврде да пружају између 30 и 40 одсто свих услуга у здравству. То је, кажу, према грубој, незваничној рачуници, „око 30.000 прегледа дневно, рачунајући све, и лабораторијску дијагностику, на годишњем нивоу близу 20 милиона услуга“. Само лекари опште медицине у државном здравству, према подацима Института за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут“, за 12 месеци пруже око 50 милиона услуга.

У државним установама, међутим, за холтер (двадесетчетворочасовно мерење крвног притиска) једва да може да се дође на ред, на ултарзвук се, изузев у хитним случајевима, чека бар месец дана, на поједине специјалистичке прегледе и три-четири пута дуже.

- То је разлог што у приватном сектору расте број услуга, и показатељ лошег стања у државном здравству - каже Хаџи Тановић. - Наше процене су да се 50-60 одсто укупне дијагностике обавља код приватника.

Др Драгана Милутиновић, председник Управног одбора Лекарске коморе Србије и власник „ДМ“ поликлинике у Панчеву, сматра да здравство мора коренито да се мења како би се направио одржив систем, а то подразумева и укључивање приватних капацитета:

- Морало би да се види шта обавезно осигурање реално може да покрије и да се направи основни пакет услуга. Ни у Немачкој, која за здравство има далеко више него Србија, обавезно осигурање не покрива све. У приватном сектору постоје и апарати, и специјалисти којих нема довољно у државном здравству, рецимо радиолози. Колико мамографа у државним установама стоји јер нема ко да ради?

Упорно покушавамо да докажемо да приватници могу да помогну да сви заједно имамо бољи здравствени систем. Имамо скенере, магнетне резонанце, кадар, и зашто то да се не искористи, а држава после нека купује оно што недостаје.

Све то, укључујући и дубоко укорењене лоше животне навике и недовољну здравствену просвећеност, довело нас је до поражавајуће здравствене статистике, сматра докторка Милутиновић:

- Тек ове године на нивоу државе почео је скрининг на колоректални карцином, за дојку и грлић материце пре две године. Затајили смо и у сузбијању осталих болести. Мој преглед траје између 30 и 45 минута, имам времена да пацијенту објасним које факторе ризика да избегава и да га убеђујем ако треба. А изабрани лекар у дому здравља не може да се бави превентивом када у смени прими 50 пацијената.