Шест година бачено у свињац

ДР ДАНИЦА ПОПОВИЋ, ПРОФЕСОРКА ЕКОНОМСКОГ ФАКУЛТЕТА У БЕОГРАДУ

Згрожена као и већина људи у друштву суморним тренутком српске политичке сцене, професорка Економског факултета у Београду др Даница Поповић је приморана да одговоре на бројна економска питања не тражи у струци, већ у ирационалним потезима српске политичке елите. Подвлачи да транзиција нигде није била безболна и да су сурове друштвене промене остављале губитнике и у Пољској, Чешкој или Словачкој. И они су били бројни, бесни и разочарани у ново друштво. Разлика је само у томе што су њихове политичке елите решиле да не иду у назад, јер је то “назад”, у њиховом случају значило повратак у загрљај Русије, што свакако није долазило у обзир.


- Ми нисмо имали исти избор као друге земље у транзицији - каже за “Дневник” др Даница Поповић. - Тамо су се сви, па и бројни губитници, опредељивали између совјета и транзиције (у капитализам), бирајући транзицију, већином гласова. “Пазарили” су капитализам, свесни коју жртву приносе. Оно што су друге земље успеле јесте то што су губитницима обезбедиле излазну стратегију: отварали су нове фирме, у којима је велики део њих налазио посао. Тада је значајан број губитника, прихватајући нова правила игре, прешао на страну добитника! А масован прилив страног капитала у тим земљама обезбедио је формирање очекивања да ће сваким даном бивати све боље. И било је. Овде страни капитал не долази довољно брзо, не отварају се довољно брзо нова радна места, људи немају у шта да гледају осим у надолазећу провалију, а то нико не воли. Зато гледају у прошлост. То је последица погрешног управљања државом, ништа друго.

Парадоксално је да су у условима скоро потпуног институционалног вакуума економски резултати добри. Инфлација се држи под контролом, курс је још увек стабилан, извоз расте, берза је бележила рекорде. Као да наша економија боље функционише кад су политичари заузети другим стварима? Да ли је то привид и да ли би отрежњење могло ненадано да стигне?
- Једна од добрих страна прошле владе била је та што се у многим ресорима министри нису претерано мешали у свој посао. Као последица тога, на терену готово да се формирао либерални концепт “минималне државе”, који очигледно – функционише! Но, ризик таквог пословања је огроман, јер је правосуђе лоше, нереформисано и корумпирано. Либерална политика може се успешно спроводити једино ако имате веома чврсте законе и веома добро дефинисан приведни амбијент.

Са оваквим, радикалским расплетом догађаја којима присуствујемо последњих дана, можемо се надати свему, само не добром исходу. Да, економија функционише добро управо зато што се они играју другим играчкама, али је ризик од играња фудбала у базену пуном воде ипак превелики, зар не? Било би боље да уместо других играчака, политичари стану да граде амбијент, дакле да саграде тај фудбалски стадион на сувом, прегледном терену и да доведу школоване и некорумпиране судије. Као што је случај свуда у цивилизованом свету.

Посета мисије ММФ завршена је озбиљним упозорењима. Застој у реформама, одуговлачење са приватизацијом великих државних предузећа и уопште јавног сектора, прекомерно трошење, нужно заустављање авантуре зване Национални инвестициони план. Не претерује ли ММФ у својим критикама?
- Да ли одуговлачимо са приватизацијом великих предузећа? Да, одуговлачимо. Да ли прекомерно трошимо, да, знамо и то да је тачно. Да ли је Национални инвестициони план катастрофа за привреду – да, и ту се сви домаћи економисти слажу. Не претерује ММФ, него ми уопште нисмо спремни на дубоке резове. А нисмо спремни, јер нам се може да не будемо спремни! Наша политичка елита једноставно није способна да дефинише стратегију од четири речи – ми идемо у капитализам – већ прави неке неразумљиве, међу собом контрадикторне стратегије у којима пише све, баш све.

Нема те интересне групе која се неће препознати барем у једној од тридесетак написаних стратегија после 5. октобра. Ви онда имате једно мисаоно расуло, све је постало могуће, па чак и то да исте ствари које сами себи замерамо, када чујемо од мисије ММФ-а, називамо лажним, претаним и надасве штетним за Србију. То има своју цену. Извештаје ММФ-а о Србији читају сви озбиљни инвеститори, сви они који нису дошли и који нису отворили нова радна места. Како ствари стоје, и неће.

Губитницима је Солана крив за све

Ових дана слушамо поклич “неће нама државу уређивати Солана”! Нуди се алтернатива Русије и Кине. Више од 50 процената робне размене, ипак, правимо са чланицама ЕУ. Произилази да је Европа добра као трговински партнер, али нам њене вредности и начин уређења друштва нису блиски?
- Проблем је у томе што је реч „Солана“ овде синоним и за отцепљење Косова и за предају Ратка Младића и за затварање фабрика и за приватизацију јавних предузећа и за све што нас тишти, у пакету. Овде се мешају два питања. Једно је питање односа Европе према питању Косова, а друго је сам корпус европских вредности – капитализам, владавина права и демократија.

Код оног првог питања Србија заиста има један ваљан адут који гласи - хајде, будите доследни, па ако казна за Милошевићеве бруталне акције треба да буде отцепљење територије, онда нека то буде пресуда и у свим другим сродним случајевима! Према речима бившег амбасарора САД, Виљема Монтгомерија, горе је Кина поступала према Тибету, или Руси према Чеченији, него Милошевић према косовским Албанцима! Волела бих да заговорници отцепљења оспоре релевантност принципа универзалности у решавању конфликата у свету. Да Србија нема тако јак адут, без обзира на било чију подршку, на Косову би већ припремали прославу прве полугодишњице независности. Дакле, овде су аргументи на српској страни.

Стога не би требало занемарити значај коју губитници транзиције овој ствари придају, пре свега тражећи у националном поносу компензацију за све остале губитке. Свакако је наша политчка елита највише одговорна за то што су ове ствари толико помешане. Стога је тешко говорити колико се то у Србији стварно прихвата или не прихвата, када такав, проевропски пакет никада овде и није било озбиљно понуђен. На моје највеће чуђење, странци још увек говоре о снажној индивидуалности и проевропском духу који осећају у Србији, ма колико да ја то више уопште не примећујем.

Огромни јавни сектор, монополски позициониран и заштићен од конкуренције, тежак је баласт на леђима осиромашене државе. Но нема назнака да је било која од политичких опција, поготово из досадашње власти, спремна да уђе у болан процес сређивања стања у тој области.
- Нећемо се ми дуго лишити лоших услуга нашег јавног сектора. То је велики залогај: треба развластити самог себе, лишити своје партије уносних послова којима се стиче огромна финансијска моћ и осваја послушност многих битних привредника, који ће потом вероватно постати донатори њихових партија – а све, наравно, да би се шириле идеје које та партија баш заступа… Решење је у доласку страног капитала и отварању нових радних места које треба да претходи приватизацији великих јавних и државних предузећа. У том случају не треба страховати од тешких социјалних последица.

За разлику од јавног сектора који тешко трпи промене јер су социјални ризици велики, гувернер НБС би се могао променити, јер је његово место, супротно здравој логици, део постизборног плена. Зашто нема страха од социјалног револта због његовог смењивања? Сам Јелашић је рекао да се стање стабилног курса доживљава као ненормално и да већи део друштва ишчекује кад ће динар потонути.
- Овде је ових дана све могуће јер незналице, псовачи и силеџије преузимају дизгине ове земље. За сада, евидентан је велики страх, али овога пута то има и материјалих последица. Централна банка већ је интервенисала да смири раст евра, берза је бележила велики пад вредности акција, у људе се увлачи неизвесност. Нада у здрав разум овде није баш неки поуздан ослонац, то знамо још из деведесетих. Али мислим да је још већи проблем у томе што се у Србији када ствари иду како треба то сматра даром са неба, а када не ваља – у питању је завера. Било би опасно да се играмо и са Народном банком јер неће имати ко да сузбија инфлаторне притиске, који су већ сада огромни. Али, ако политичари хоће и тиме поново да се играју, као ни прошли пут, деведесетих, ми нећемо моћи да их зауставимо... Зар то није страшно?

Озбиљни људи, попут Стојана Стаменковића, још су у децембру упозоравали да је ова година економски изгубљена. Постоји ли опасност да изгубимо, не једну годину, већ можда и целу деценију?
- Процена уваженог колеге Стаменковића дата је у тренутку када је постојала опасност само од тога да Србија изгуби убрзање, а сада постоји опасност да после шест година наново кренемо низбрдо, као да тамо има нечег лепог што још нисмо искусили. Сетимо се како су већ почетком 1991. године из Србије побегле многе стране фирме – ИКЕА, Делифранс и друге… и још се нису вратиле. С друге стране, ако се цео терет стабилизације превали на Народну банку и њену рестриктиву политику, онда нам прети рецесија.
Нема треће, док су радикали на значајним местима у земљи. То смо, уосталом, све већ са њима искусили, па се не би требало претерано чудити да се ствари понове. Једном лоши – увек лоши, опробана ствар. За два дана на функцији трећег човека државе, Томислав Николић нас је коштао 75 милиона евра које је Народна банка потрошила на смиривање девизног курса, на шта се у два последња месеца до његовог избора ни цент потрошила није! На спољнополитчком плану, препоручио нас је да постанемо руска провинција, а Европској унији отворено поручио да им је он противник. Шест година рада у секунди бачено у свињац. Аферим!