Šest godina bačeno u svinjac

DR DANICA POPOVIĆ, PROFESORKA EKONOMSKOG FAKULTETA U BEOGRADU

Zgrožena kao i većina ljudi u društvu sumornim trenutkom srpske političke scene, profesorka Ekonomskog fakulteta u Beogradu dr Danica Popović je primorana da odgovore na brojna ekonomska pitanja ne traži u struci, već u iracionalnim potezima srpske političke elite. Podvlači da tranzicija nigde nije bila bezbolna i da su surove društvene promene ostavljale gubitnike i u Poljskoj, Češkoj ili Slovačkoj. I oni su bili brojni, besni i razočarani u novo društvo. Razlika je samo u tome što su njihove političke elite rešile da ne idu u nazad, jer je to “nazad”, u njihovom slučaju značilo povratak u zagrljaj Rusije, što svakako nije dolazilo u obzir.


- Mi nismo imali isti izbor kao druge zemlje u tranziciji - kaže za “Dnevnik” dr Danica Popović. - Tamo su se svi, pa i brojni gubitnici, opredeljivali između sovjeta i tranzicije (u kapitalizam), birajući tranziciju, većinom glasova. “Pazarili” su kapitalizam, svesni koju žrtvu prinose. Ono što su druge zemlje uspele jeste to što su gubitnicima obezbedile izlaznu strategiju: otvarali su nove firme, u kojima je veliki deo njih nalazio posao. Tada je značajan broj gubitnika, prihvatajući nova pravila igre, prešao na stranu dobitnika! A masovan priliv stranog kapitala u tim zemljama obezbedio je formiranje očekivanja da će svakim danom bivati sve bolje. I bilo je. Ovde strani kapital ne dolazi dovoljno brzo, ne otvaraju se dovoljno brzo nova radna mesta, ljudi nemaju u šta da gledaju osim u nadolazeću provaliju, a to niko ne voli. Zato gledaju u prošlost. To je posledica pogrešnog upravljanja državom, ništa drugo.

Paradoksalno je da su u uslovima skoro potpunog institucionalnog vakuuma ekonomski rezultati dobri. Inflacija se drži pod kontrolom, kurs je još uvek stabilan, izvoz raste, berza je beležila rekorde. Kao da naša ekonomija bolje funkcioniše kad su političari zauzeti drugim stvarima? Da li je to privid i da li bi otrežnjenje moglo nenadano da stigne?
- Jedna od dobrih strana prošle vlade bila je ta što se u mnogim resorima ministri nisu preterano mešali u svoj posao. Kao posledica toga, na terenu gotovo da se formirao liberalni koncept “minimalne države”, koji očigledno – funkcioniše! No, rizik takvog poslovanja je ogroman, jer je pravosuđe loše, nereformisano i korumpirano. Liberalna politika može se uspešno sprovoditi jedino ako imate veoma čvrste zakone i veoma dobro definisan privedni ambijent.

Sa ovakvim, radikalskim raspletom događaja kojima prisustvujemo poslednjih dana, možemo se nadati svemu, samo ne dobrom ishodu. Da, ekonomija funkcioniše dobro upravo zato što se oni igraju drugim igračkama, ali je rizik od igranja fudbala u bazenu punom vode ipak preveliki, zar ne? Bilo bi bolje da umesto drugih igračaka, političari stanu da grade ambijent, dakle da sagrade taj fudbalski stadion na suvom, preglednom terenu i da dovedu školovane i nekorumpirane sudije. Kao što je slučaj svuda u civilizovanom svetu.

Poseta misije MMF završena je ozbiljnim upozorenjima. Zastoj u reformama, odugovlačenje sa privatizacijom velikih državnih preduzeća i uopšte javnog sektora, prekomerno trošenje, nužno zaustavljanje avanture zvane Nacionalni investicioni plan. Ne preteruje li MMF u svojim kritikama?
- Da li odugovlačimo sa privatizacijom velikih preduzeća? Da, odugovlačimo. Da li prekomerno trošimo, da, znamo i to da je tačno. Da li je Nacionalni investicioni plan katastrofa za privredu – da, i tu se svi domaći ekonomisti slažu. Ne preteruje MMF, nego mi uopšte nismo spremni na duboke rezove. A nismo spremni, jer nam se može da ne budemo spremni! Naša politička elita jednostavno nije sposobna da definiše strategiju od četiri reči – mi idemo u kapitalizam – već pravi neke nerazumljive, među sobom kontradiktorne strategije u kojima piše sve, baš sve.

Nema te interesne grupe koja se neće prepoznati barem u jednoj od tridesetak napisanih strategija posle 5. oktobra. Vi onda imate jedno misaono rasulo, sve je postalo moguće, pa čak i to da iste stvari koje sami sebi zameramo, kada čujemo od misije MMF-a, nazivamo lažnim, pretanim i nadasve štetnim za Srbiju. To ima svoju cenu. Izveštaje MMF-a o Srbiji čitaju svi ozbiljni investitori, svi oni koji nisu došli i koji nisu otvorili nova radna mesta. Kako stvari stoje, i neće.

Gubitnicima je Solana kriv za sve

Ovih dana slušamo poklič “neće nama državu uređivati Solana”! Nudi se alternativa Rusije i Kine. Više od 50 procenata robne razmene, ipak, pravimo sa članicama EU. Proizilazi da je Evropa dobra kao trgovinski partner, ali nam njene vrednosti i način uređenja društva nisu bliski?
- Problem je u tome što je reč „Solana“ ovde sinonim i za otcepljenje Kosova i za predaju Ratka Mladića i za zatvaranje fabrika i za privatizaciju javnih preduzeća i za sve što nas tišti, u paketu. Ovde se mešaju dva pitanja. Jedno je pitanje odnosa Evrope prema pitanju Kosova, a drugo je sam korpus evropskih vrednosti – kapitalizam, vladavina prava i demokratija.

Kod onog prvog pitanja Srbija zaista ima jedan valjan adut koji glasi - hajde, budite dosledni, pa ako kazna za Miloševićeve brutalne akcije treba da bude otcepljenje teritorije, onda neka to bude presuda i u svim drugim srodnim slučajevima! Prema rečima bivšeg ambasarora SAD, Viljema Montgomerija, gore je Kina postupala prema Tibetu, ili Rusi prema Čečeniji, nego Milošević prema kosovskim Albancima! Volela bih da zagovornici otcepljenja ospore relevantnost principa univerzalnosti u rešavanju konflikata u svetu. Da Srbija nema tako jak adut, bez obzira na bilo čiju podršku, na Kosovu bi već pripremali proslavu prve polugodišnjice nezavisnosti. Dakle, ovde su argumenti na srpskoj strani.

Stoga ne bi trebalo zanemariti značaj koju gubitnici tranzicije ovoj stvari pridaju, pre svega tražeći u nacionalnom ponosu kompenzaciju za sve ostale gubitke. Svakako je naša politčka elita najviše odgovorna za to što su ove stvari toliko pomešane. Stoga je teško govoriti koliko se to u Srbiji stvarno prihvata ili ne prihvata, kada takav, proevropski paket nikada ovde i nije bilo ozbiljno ponuđen. Na moje najveće čuđenje, stranci još uvek govore o snažnoj individualnosti i proevropskom duhu koji osećaju u Srbiji, ma koliko da ja to više uopšte ne primećujem.

Ogromni javni sektor, monopolski pozicioniran i zaštićen od konkurencije, težak je balast na leđima osiromašene države. No nema naznaka da je bilo koja od političkih opcija, pogotovo iz dosadašnje vlasti, spremna da uđe u bolan proces sređivanja stanja u toj oblasti.
- Nećemo se mi dugo lišiti loših usluga našeg javnog sektora. To je veliki zalogaj: treba razvlastiti samog sebe, lišiti svoje partije unosnih poslova kojima se stiče ogromna finansijska moć i osvaja poslušnost mnogih bitnih privrednika, koji će potom verovatno postati donatori njihovih partija – a sve, naravno, da bi se širile ideje koje ta partija baš zastupa… Rešenje je u dolasku stranog kapitala i otvaranju novih radnih mesta koje treba da prethodi privatizaciji velikih javnih i državnih preduzeća. U tom slučaju ne treba strahovati od teških socijalnih posledica.

Za razliku od javnog sektora koji teško trpi promene jer su socijalni rizici veliki, guverner NBS bi se mogao promeniti, jer je njegovo mesto, suprotno zdravoj logici, deo postizbornog plena. Zašto nema straha od socijalnog revolta zbog njegovog smenjivanja? Sam Jelašić je rekao da se stanje stabilnog kursa doživljava kao nenormalno i da veći deo društva iščekuje kad će dinar potonuti.
- Ovde je ovih dana sve moguće jer neznalice, psovači i siledžije preuzimaju dizgine ove zemlje. Za sada, evidentan je veliki strah, ali ovoga puta to ima i materijalih posledica. Centralna banka već je intervenisala da smiri rast evra, berza je beležila veliki pad vrednosti akcija, u ljude se uvlači neizvesnost. Nada u zdrav razum ovde nije baš neki pouzdan oslonac, to znamo još iz devedesetih. Ali mislim da je još veći problem u tome što se u Srbiji kada stvari idu kako treba to smatra darom sa neba, a kada ne valja – u pitanju je zavera. Bilo bi opasno da se igramo i sa Narodnom bankom jer neće imati ko da suzbija inflatorne pritiske, koji su već sada ogromni. Ali, ako političari hoće i time ponovo da se igraju, kao ni prošli put, devedesetih, mi nećemo moći da ih zaustavimo... Zar to nije strašno?

Ozbiljni ljudi, poput Stojana Stamenkovića, još su u decembru upozoravali da je ova godina ekonomski izgubljena. Postoji li opasnost da izgubimo, ne jednu godinu, već možda i celu deceniju?
- Procena uvaženog kolege Stamenkovića data je u trenutku kada je postojala opasnost samo od toga da Srbija izgubi ubrzanje, a sada postoji opasnost da posle šest godina nanovo krenemo nizbrdo, kao da tamo ima nečeg lepog što još nismo iskusili. Setimo se kako su već početkom 1991. godine iz Srbije pobegle mnoge strane firme – IKEA, Delifrans i druge… i još se nisu vratile. S druge strane, ako se ceo teret stabilizacije prevali na Narodnu banku i njenu restriktivu politiku, onda nam preti recesija.
Nema treće, dok su radikali na značajnim mestima u zemlji. To smo, uostalom, sve već sa njima iskusili, pa se ne bi trebalo preterano čuditi da se stvari ponove. Jednom loši – uvek loši, oprobana stvar. Za dva dana na funkciji trećeg čoveka države, Tomislav Nikolić nas je koštao 75 miliona evra koje je Narodna banka potrošila na smirivanje deviznog kursa, na šta se u dva poslednja meseca do njegovog izbora ni cent potrošila nije! Na spoljnopolitčkom planu, preporučio nas je da postanemo ruska provincija, a Evropskoj uniji otvoreno poručio da im je on protivnik. Šest godina rada u sekundi bačeno u svinjac. Aferim!