Како сакрити истину о инфлацији

Народна банка Србије је задовољна својим резултатима у борби против инфлације. НБС саопштава да је остварила циљ и да је базна инфлација у 2007. години 5,4 процента, дакле у оквиру планираног распона од 4 до 8 одсто. Нажалост, укупна инфлација је у прошлој години достигла 10,1 проценат, и готово је два пута већа од базне инфлације. Грађани и привреда сасвим добро разумеју концепт инфлације будући да им директно утиче на живот. С друге стране, смисао базне инфлације им вероватно измиче и више збуњује него што информише.

За разлику од укупне инфлације, која одражава раст свих цена на локалном тржишту, код израчунавања базне инфлације приступ је селективан. Дефиниција није једнозначна, па се композиција индекса којим се базна инфлација мери разликује од земље до земље. По правилу, базна инфлација не обухвата цене пољопривредних производа и енергије. У Србији, специфично, и не сасвим логично, нису обухваћене ни цене неких роба које су у режиму државног регулисања (комуналије, лекови, цигарете и сл.).

Концепт базне инфлације развијен је седамдесетих година прошлог века. Његова шира примена почиње тек деведесетих година, када долази до промене у техници вођења монетарне политике која се сада ослања на тзв. циљну инфлацију. Тема је нешто компликованија, па је треба ослободити стручне терминологије, поједноставити и илустровати примером.

Када је година сушна, цене пољопривредних производа би могле расти брже од осталих цена. Ако је зима изузетно хладна, или се политичка ситуација на Блиском истоку компликује, цене енергије би могле бити више него што је то уобичајено. Сви ови ефекти доводе до значајног раста укупне инфлације.

Ако би се централне банке у вођењу монетарне политике руководиле превасходно нивоом укупне инфлације, утицај поменутих краткорочних поремећаја на тржиштима хране и енергије био би прецењен. Укупан раст цена би сугерисао прегревање привреде, па би могла уследити превише рестриктивна монетарна политика и раст каматних стопа као њена последица.

У рационалној економији, раст камата поскупљује задуживање и смањује потрошњу и грађана и привреде. Смањена потрошња снижава тражњу за робама и услугама и то доводи до пада, или смиривања цена. Међутим, ако се мера рестриктивности добро не одреди, може доћи и до пада производње. Тада се улази у зону успореног привредног раста који резултира падом запослености. Дакле, ако би фокус био само на расту укупне инфлације, централне банке би могле извући погрешне закључке о стању економије. Погрешна, превише рестриктивна монетарна политика би тако угрозила привредни раст и запосленост. Индекс базне инфлације због тога искључује оне ценовне поремећаје који су снажни, али краткорочни по свом ефекту.

Концепт вођења монетарне политике ослањањем на базну инфлацију данас је озбиљно доведен у питање. Раст цена хране и енергије није више пролазан феномен. Утицајни економисти верују да је на сцени сложена промена односа цена на светском тржишту. Раст цена хране и енергије се више не може сматрати одразом краткорочних поремећаја. Велика тражња за сировинама, храном и енергијом која долази из земаља у развоју, поготово из Кине и Индије, великим делом утиче на дугорочност ових процеса. Са ценом хране ситуација се додатно компликује. Обрадиво земљиште се све више користи за производњу биогорива, па упоредо са растом становништва, долази и до смањивања обрадивих површина намењених производњи хране.

Без обзира на њену методолошку вредност, контрола базне инфлације само је нека врста помагала у вођењу монетарне политике – ни мање, ни више од тога. Одржавање базне инфлација у задатом оквиру зато не може бити ни крајњи циљ, ни мера успеха монетарне политике. У ситуацији када је укупна инфлација веома висока, самозадовољство НБС висином базне инфлације је депласирано и помало неукусно.

Међутим, проблем цена у Србији није везан само за високо исказану стопу инфлације која је прешла 10 процената. Стварни инфлаторни притисак је много већи и скривен је бесмислено јаким динаром који вештачки смањује увозне цене, а тиме и инфлацију. Како економски процеси нису алхемијски, инфлација, гурнута под тепих, појавила се на другом крају. Јак динар је довео до спектакуларног дефицита платног биланса и раста задужености. И одлагање нужног поскупљења струје само је део исте „методологије” скривања инфлације. На другом крају ове алхемије је лагано уништавање ЕПС-а – одлично за потенцијалне купце, али лоше за Србију.

Чини се да је највећи напор економских власти данас више сконцентрисан на скривање и замагљивање огромних проблема српске економије, него на њихово решавање. У томе, мора се признати, има много вештине, али та вештина није за поштовање.

Финансијски консултант
Небојша Катић