Чудни су путеви економије

Јер како другачије објаснити податак о незапослености која варира негде на граници четвртине радно способних? Дакле, сваки четврти радно спопсобан становник ове скрајнуте земље не ради. Нема посла!

Иначе, статистика није много поуздана. Многи незапослени се уопште не пријављују службама које се тиме ко бајаги баве. Немају никакве илузије да ће им држава помоћи. Тако да је број незапослених и већи.

С друге стране и они што нешто и раде, често не зараде ни за основне потребе. Просечна плата у Србији мисаона је именица за многе упослене. Није мали број запослених који месечно једва да зараде сто евра!

Ко нас је довео на ове гране? Није тешко одгонетнути. За протекли четврт века на власти су се смењивали све исти актери. У Србији може свако са сваким. Нема недодирљивих и нико није незаменљив. Ма колико се међусобно пљували и вређали, неће им сметати да заједно управљају државом, покрајином, главним градом... У провинцији још мање. И није реткост да су на републичком нивоу најмрскији непријатељи, а да у неком мањем граду сарађују ко браћа рођена. Наравно, све на ползу народа који их је изабрао!

Тешко је разумети финесе високе политике. А тек економију! Мудро српско руководство, (свако је мудро на свој начин) исправно се определило за економисте школоване на Западу. На престижним универзитетима. Запад и јесте економски најуспешнији и логично је да ствара најбоље економисте. Додуше, и ми имамо четрдесет хиљада незапослених економиста. Верујем и бар толико упослених. Међутим, наши факултети не могу створити врхунске економске величине. Стога се наша политичка „елита“ определила за економисте школоване на бпгатом Западу. Вероватно по оној да се „сличан сличном радује“!

Лаик ће тешко разумети идеју да се прода нешто што није за продају. Просечан српски становник, нарочито ако је патријархално васпитан, читај старомодан, само ће у тешкој нужди продати њиву, кућу, дућан, породично сребро. Тек ако се неко разболи у кући, па треба за лечење. Или, не дај Боже, ако неко умре у породици. Е, тада не жали краву да изведе на пијацу, ауто или накит. С таквим размишљањем, свакако, држава не може напред. Управо из таквог народа типичан економиста не би продао фабрику цигарета, цементару, извор воде „Кока-Коли“, најбољу пивару... Ако би морао, он би већ тешка срца ставио на добош неку пропалу фабрику. Но, ко ће да купи фабрику намештаја? Купује се оно што вреди. Фабрике намештаја, погоне машинске и електронске индустрије, чуваћемо за себе!

Рекло би се да не посустајемо на правом путу тржишне економије. Ако сами не умемо да управљамо нашим фабрикама, ораницама, рудним богатством, онда да их понудимо оника који то знају. И, зачудо, сваки наш губиташ, када дође у стране руке, наједном постане успешна фирма. Ових дана сазнали смо да је бивши „Јат“, сада „Етихад“ постао успешан тек пошто је авио превозник продат Арапима. Тако ће и неки посрнули пољопривредни комбинати, такође продати Арапима, бити успешни. Да не говоримо колике губитке је крагујевачка „Застава“ стварала док је била државно предузеће. Сада, када је у власништву Италијана послује успешно!

Шта можемо закључити из ових примера? Не треба бити Аристотел да би се његовим методом индукције, од појединачних примера извео општи суд како Срби нису способни да управљају својом имовином. Логично, треба све продати и препустити странцима. Продати оно што је преостало. Ауто-пут, како би већ једном био завршен. И како би ово што је изграђено било доведено до стања да заиста личи свом имену. Треба продати реке, језера, шуме... Можда би тада били чистији, уређенији, могуће да би била забрањена дивља градња и слични специјалитети ових простора?

Лично бих продао пруге. Најбоље Јапанцима. Па да најзад, сто тридесет година након изградње прве пруге у Србији, воз појури брже од оног с краја деветнаестог века. И све тако даље и шире треба продавати и уступати економски посрнуле џинове!

На крају ће неко помислити да је боље било да се у ратовима нисмо ни ослобађали. Бар би нама владали они који умеју да организују и управљају привредом. А целокупно наше становништво би било упослено; као лакеји, слуге, надничари... Какви смо некоме би можда пало на памет да замоли Немце да нас окупирају!

Миодраг Тасић