Čudni su putevi ekonomije

Jer kako drugačije objasniti podatak o nezaposlenosti koja varira negde na granici četvrtine radno sposobnih? Dakle, svaki četvrti radno spopsoban stanovnik ove skrajnute zemlje ne radi. Nema posla!

Inače, statistika nije mnogo pouzdana. Mnogi nezaposleni se uopšte ne prijavljuju službama koje se time ko bajagi bave. Nemaju nikakve iluzije da će im država pomoći. Tako da je broj nezaposlenih i veći.

S druge strane i oni što nešto i rade, često ne zarade ni za osnovne potrebe. Prosečna plata u Srbiji misaona je imenica za mnoge uposlene. Nije mali broj zaposlenih koji mesečno jedva da zarade sto evra!

Ko nas je doveo na ove grane? Nije teško odgonetnuti. Za protekli četvrt veka na vlasti su se smenjivali sve isti akteri. U Srbiji može svako sa svakim. Nema nedodirljivih i niko nije nezamenljiv. Ma koliko se međusobno pljuvali i vređali, neće im smetati da zajedno upravljaju državom, pokrajinom, glavnim gradom... U provinciji još manje. I nije retkost da su na republičkom nivou najmrskiji neprijatelji, a da u nekom manjem gradu sarađuju ko braća rođena. Naravno, sve na polzu naroda koji ih je izabrao!

Teško je razumeti finese visoke politike. A tek ekonomiju! Mudro srpsko rukovodstvo, (svako je mudro na svoj način) ispravno se opredelilo za ekonomiste školovane na Zapadu. Na prestižnim univerzitetima. Zapad i jeste ekonomski najuspešniji i logično je da stvara najbolje ekonomiste. Doduše, i mi imamo četrdeset hiljada nezaposlenih ekonomista. Verujem i bar toliko uposlenih. Međutim, naši fakulteti ne mogu stvoriti vrhunske ekonomske veličine. Stoga se naša politička „elita“ opredelila za ekonomiste školovane na bpgatom Zapadu. Verovatno po onoj da se „sličan sličnom raduje“!

Laik će teško razumeti ideju da se proda nešto što nije za prodaju. Prosečan srpski stanovnik, naročito ako je patrijarhalno vaspitan, čitaj staromodan, samo će u teškoj nuždi prodati njivu, kuću, dućan, porodično srebro. Tek ako se neko razboli u kući, pa treba za lečenje. Ili, ne daj Bože, ako neko umre u porodici. E, tada ne žali kravu da izvede na pijacu, auto ili nakit. S takvim razmišljanjem, svakako, država ne može napred. Upravo iz takvog naroda tipičan ekonomista ne bi prodao fabriku cigareta, cementaru, izvor vode „Koka-Koli“, najbolju pivaru... Ako bi morao, on bi već teška srca stavio na doboš neku propalu fabriku. No, ko će da kupi fabriku nameštaja? Kupuje se ono što vredi. Fabrike nameštaja, pogone mašinske i elektronske industrije, čuvaćemo za sebe!

Reklo bi se da ne posustajemo na pravom putu tržišne ekonomije. Ako sami ne umemo da upravljamo našim fabrikama, oranicama, rudnim bogatstvom, onda da ih ponudimo onika koji to znaju. I, začudo, svaki naš gubitaš, kada dođe u strane ruke, najednom postane uspešna firma. Ovih dana saznali smo da je bivši „Jat“, sada „Etihad“ postao uspešan tek pošto je avio prevoznik prodat Arapima. Tako će i neki posrnuli poljoprivredni kombinati, takođe prodati Arapima, biti uspešni. Da ne govorimo kolike gubitke je kragujevačka „Zastava“ stvarala dok je bila državno preduzeće. Sada, kada je u vlasništvu Italijana posluje uspešno!

Šta možemo zaključiti iz ovih primera? Ne treba biti Aristotel da bi se njegovim metodom indukcije, od pojedinačnih primera izveo opšti sud kako Srbi nisu sposobni da upravljaju svojom imovinom. Logično, treba sve prodati i prepustiti strancima. Prodati ono što je preostalo. Auto-put, kako bi već jednom bio završen. I kako bi ovo što je izgrađeno bilo dovedeno do stanja da zaista liči svom imenu. Treba prodati reke, jezera, šume... Možda bi tada bili čistiji, uređeniji, moguće da bi bila zabranjena divlja gradnja i slični specijaliteti ovih prostora?

Lično bih prodao pruge. Najbolje Japancima. Pa da najzad, sto trideset godina nakon izgradnje prve pruge u Srbiji, voz pojuri brže od onog s kraja devetnaestog veka. I sve tako dalje i šire treba prodavati i ustupati ekonomski posrnule džinove!

Na kraju će neko pomisliti da je bolje bilo da se u ratovima nismo ni oslobađali. Bar bi nama vladali oni koji umeju da organizuju i upravljaju privredom. A celokupno naše stanovništvo bi bilo uposleno; kao lakeji, sluge, nadničari... Kakvi smo nekome bi možda palo na pamet da zamoli Nemce da nas okupiraju!

Miodrag Tasić