Давутоглу

Давутоглу је то појаснио речима да ако би се поздравили с Асадом, то било исто као поздравити се с Хитлером, Слободаном Милошевићем, Радованом Караџићем или Садамом Хусеином!

Дакле, за демократу и хуманисту Давутоглуа Милошевић, Садам Хусеин, Радован Караџић и Хитлер се не разликују. Једнаки су у историји. За Турке није карактеристично да много уче и да пуно знају. Колико их ми памтимо, а не памтимо их по добру, књига им није баш прирасла за срце. Тако и овај. Није нешто претерано научио у животу. Макар из историје. Иначе, знао би да Слободан Милошевић није починио нека бог зна каква недела. Број убијених и пострадалих у последњим ратовима, за које би евентуално Срби могли имати какву-такву кривицу, мери се с неколико хиљада људи. Није занемарљиво нити безначајно, али у грађанском рату сви су криви који ратују. Питање је од свега тога колико заиста лежи Србима на душу. И да ли су баш сви које је српско оружје дотакло без икакве заслуге за своју судбину?

Радован Караџић би могао бити одговоран за мањи број људи од Милошевића. Садам Хусеин није био цвећка, али Турска и сада може да завиди Ираку под Садамом. Све док Американци нису умешали своје шапе и разорили једну просперитетну државу. И онда упоредити некога с Хитлером, који има на савести  десетине милиона жртава! Уморених на врло свиреп начин. Многи угушени у концетрационим логорима!

Могао је Давутоглу да упореди Хитлера или ако баш хоће Асада са својим безбројним прецима на кормилу  дивље царевине. Оне што су одводили мушку децу у јањичаре, што су секли главе док трепнеш или живе људе набијали на колац. Ето, и Турци су нешто подарили човечанству. Поред џамија које су мање градили, а више преправљали цркве у своје богомоље, понеког моста и чесме, за пет векова ропства, макар хришћанима мало тога су оставили у наслеђе. Могао је турски премијер да помене и геноцид који је његова држава починила према Јерменима у Првом светском рату. Половина становника јерменске националности побијена је плански, студиозно и прецизно. Да им позавиде Хитлер и Павелић на умећу!

Не чуди ме много ни Турска нити Давутоглу. Па ни онај Ердоган. Ништа тај није бољи. Он брани Шиптаре и муслимане у Босни, а Србији забија нож у леђа кад год може. Брине за Косово а Курди у његовој држави не смеју ни својим језиком да се служе. Но, окренимо се ми нашима. Ко би претпоставио да ће наши мудри политичари прећутати тешку увреду од Давутоглуа? Ни пет пара нису дали за ове небулозе. Неки други би одмах скочили на ноге, узвратили би истом мером. Подсетили би незналицу на све горе поменуто, и још штошта више од тога. Неки наши преци, мање мудри и са мање дипломатских манира вероватно би прекинули дипломатске односе с Турском. У најмању руку повукли би амбасадора и уложили протест.

Ови данашњи, не. Садашње руководство је дубоко хришћанско. Ко тебе каменом, ти њега хлебом. Ако их ударе по једном образу, окрећу и други. Турци те вређају, ти њима фабрике, хотеле, културне центре, банке. Ко те бомбардовао (Турци су и ту били врло ревносни), хитај с таквима у војни савез. Они што су ти узели Косово и Метохију, што су као први појурили да признају „Независно Косово“, опет Турци међу првима, иди код њих да летујеш и да се проводиш. И благо нама што нам Турци продају тв серије да српска деца могу историју да уче из прве руке и из објективних извора.

Само, не треба претеривати ни са милосрђем и хришћанском великодушношћу. Мучи ме реална брига да ако прећутимо Давутоглуове будалаштине може пасти сенка и на садашњу реформистичку, народну власт. Ћутање је знак одобравања. Шта ако неко у Европи или Америци поверује да су Милошевић и Караџић једнаки Хитлеру? Српски премијер је својевремено био новинар на Палама. Био је и министар информисања код Милошевића. А тек Дачић. Истина, Дачић се много променио. Чак и физички. Смршао. Али био је он Слобин јуноша некад. Па објасни ти полуписменим Европљанима и Американцима да је Ивица променио и длаку и ћуд! А ту су и председник лично, па левичар Вулин, има их много. Доста њих је удомио Слоба. Зато, не ћутите. Није српски ћутати. Све и да су стране инвестиције важне, турске, дакако, вечно пријатељство с Турцима, исто тако, турско море, спортски сусрети у којима падне која српска глава, турски камиони што језде Србијом, (друмови ће пожељет Турака, ал' Турака нигде бити неће), не треба трпети увреде. Можемо ми без свега тога. Врло важно. Само турске серије да опстану. Без њих већ не би могло да се живи. Како да просечан српски лекар, наставник, домаћица или политичар живи без Сулејмана?

Миодраг Тасић