Davutoglu

Davutoglu je to pojasnio rečima da ako bi se pozdravili s Asadom, to bilo isto kao pozdraviti se s Hitlerom, Slobodanom Miloševićem, Radovanom Karadžićem ili Sadamom Huseinom!

Dakle, za demokratu i humanistu Davutoglua Milošević, Sadam Husein, Radovan Karadžić i Hitler se ne razlikuju. Jednaki su u istoriji. Za Turke nije karakteristično da mnogo uče i da puno znaju. Koliko ih mi pamtimo, a ne pamtimo ih po dobru, knjiga im nije baš prirasla za srce. Tako i ovaj. Nije nešto preterano naučio u životu. Makar iz istorije. Inače, znao bi da Slobodan Milošević nije počinio neka bog zna kakva nedela. Broj ubijenih i postradalih u poslednjim ratovima, za koje bi eventualno Srbi mogli imati kakvu-takvu krivicu, meri se s nekoliko hiljada ljudi. Nije zanemarljivo niti beznačajno, ali u građanskom ratu svi su krivi koji ratuju. Pitanje je od svega toga koliko zaista leži Srbima na dušu. I da li su baš svi koje je srpsko oružje dotaklo bez ikakve zasluge za svoju sudbinu?

Radovan Karadžić bi mogao biti odgovoran za manji broj ljudi od Miloševića. Sadam Husein nije bio cvećka, ali Turska i sada može da zavidi Iraku pod Sadamom. Sve dok Amerikanci nisu umešali svoje šape i razorili jednu prosperitetnu državu. I onda uporediti nekoga s Hitlerom, koji ima na savesti  desetine miliona žrtava! Umorenih na vrlo svirep način. Mnogi ugušeni u koncetracionim logorima!

Mogao je Davutoglu da uporedi Hitlera ili ako baš hoće Asada sa svojim bezbrojnim precima na kormilu  divlje carevine. One što su odvodili mušku decu u janjičare, što su sekli glave dok trepneš ili žive ljude nabijali na kolac. Eto, i Turci su nešto podarili čovečanstvu. Pored džamija koje su manje gradili, a više prepravljali crkve u svoje bogomolje, ponekog mosta i česme, za pet vekova ropstva, makar hrišćanima malo toga su ostavili u nasleđe. Mogao je turski premijer da pomene i genocid koji je njegova država počinila prema Jermenima u Prvom svetskom ratu. Polovina stanovnika jermenske nacionalnosti pobijena je planski, studiozno i precizno. Da im pozavide Hitler i Pavelić na umeću!

Ne čudi me mnogo ni Turska niti Davutoglu. Pa ni onaj Erdogan. Ništa taj nije bolji. On brani Šiptare i muslimane u Bosni, a Srbiji zabija nož u leđa kad god može. Brine za Kosovo a Kurdi u njegovoj državi ne smeju ni svojim jezikom da se služe. No, okrenimo se mi našima. Ko bi pretpostavio da će naši mudri političari prećutati tešku uvredu od Davutoglua? Ni pet para nisu dali za ove nebuloze. Neki drugi bi odmah skočili na noge, uzvratili bi istom merom. Podsetili bi neznalicu na sve gore pomenuto, i još štošta više od toga. Neki naši preci, manje mudri i sa manje diplomatskih manira verovatno bi prekinuli diplomatske odnose s Turskom. U najmanju ruku povukli bi ambasadora i uložili protest.

Ovi današnji, ne. Sadašnje rukovodstvo je duboko hrišćansko. Ko tebe kamenom, ti njega hlebom. Ako ih udare po jednom obrazu, okreću i drugi. Turci te vređaju, ti njima fabrike, hotele, kulturne centre, banke. Ko te bombardovao (Turci su i tu bili vrlo revnosni), hitaj s takvima u vojni savez. Oni što su ti uzeli Kosovo i Metohiju, što su kao prvi pojurili da priznaju „Nezavisno Kosovo“, opet Turci među prvima, idi kod njih da letuješ i da se provodiš. I blago nama što nam Turci prodaju tv serije da srpska deca mogu istoriju da uče iz prve ruke i iz objektivnih izvora.

Samo, ne treba preterivati ni sa milosrđem i hrišćanskom velikodušnošću. Muči me realna briga da ako prećutimo Davutogluove budalaštine može pasti senka i na sadašnju reformističku, narodnu vlast. Ćutanje je znak odobravanja. Šta ako neko u Evropi ili Americi poveruje da su Milošević i Karadžić jednaki Hitleru? Srpski premijer je svojevremeno bio novinar na Palama. Bio je i ministar informisanja kod Miloševića. A tek Dačić. Istina, Dačić se mnogo promenio. Čak i fizički. Smršao. Ali bio je on Slobin junoša nekad. Pa objasni ti polupismenim Evropljanima i Amerikancima da je Ivica promenio i dlaku i ćud! A tu su i predsednik lično, pa levičar Vulin, ima ih mnogo. Dosta njih je udomio Sloba. Zato, ne ćutite. Nije srpski ćutati. Sve i da su strane investicije važne, turske, dakako, večno prijateljstvo s Turcima, isto tako, tursko more, sportski susreti u kojima padne koja srpska glava, turski kamioni što jezde Srbijom, (drumovi će poželjet Turaka, al' Turaka nigde biti neće), ne treba trpeti uvrede. Možemo mi bez svega toga. Vrlo važno. Samo turske serije da opstanu. Bez njih već ne bi moglo da se živi. Kako da prosečan srpski lekar, nastavnik, domaćica ili političar živi bez Sulejmana?

Miodrag Tasić