Ђубре

Цивилизовани свет оплођује своје ђубре. То јест, прерађује га и поново уноси у трговине у облику новог производа. Рециклажа отпада је и те како уносан посао. По некима трећи или четврти по заради. Одмах иза нафте, оружја и дроге! На једној страни се зарађује, на другој, не мање важној, земља је уредна, дотерана, сређена...   У Швајцарској постоје посебни контејнери за одлагање  стаклене амбалаже, пет флаша, лименки, употребљених уља, батерија, папира... Постоје чак и контејнери за одлагање траве и зеленог растиња. После се то зелено ђубриво одвози људима који се баве производњом хумуса. Од осталог отпада рециклажом се добијају нови производи. 75 % папира се рециклира, 95 % пет флаша, слично је и са осталим смећем. Само оно што није могуће рециклирати, односно оно што није исплативо, најчешће папирна и пластична амбалажа, остаци хране и слично, одвози се у фабрике за спаљивање смећа. Таквих фабрика, боље речено спалионица, много је у Швајцарској. Једна таква је у граду Луцерну. По величини је сличан српском Крушевцу.

Срби су народ који пиша уз ветар док им кола јуре низ брдо!

Ова фабрика запошљава двадесет четири радника. Спаљивањем ђубрета добија се електрична струја која подмирује потребе 10.000 домаћинстава. Од топле воде из фабрике загревају се градски базени и болница. Највећи део ђубрета, око 70 % промени агрегатно стање, односно изађе кроз филтером обложени димњак у виду једва приметног дима. 20 % чврстог отпада који остане сагоревањем меша се са грађевинским материјалима и тако се добијају грађевински елементи. Само 10 %   токсичног отпада складишти се у специјалне буради и одвози у једно велико подземно складиште у Немачкој. Наравно, то мора да се плати, али је незнатни трошак безначајна ставка у односу на корист која се овим процесом добија. Швајцарска држава је  чиста, зелена, мирисна. Људи чувају шуме, реке и језера и добрим делом и због тога се остварује огромна зарада од туризма. И поред тога што Швајцарска нема море, античке ископине, а ни монументалне споменике.

Није ни здравље за потцењивање. Додиром са ђубретом запрљају се руке. Од прљавих руку зараде се многе болести. Жутица, нарочито. А српски народ масовно обољева од жутице. И то само понеки паметан човек може да уочи. Неки филозоф, писац графита, записао је на згради железничке станице:  -„Спасимо Србију од жутице!“-

Нажалост, народ је обамро од неке доброте, изобиља, па ни жутицу не примећује. Или му не смета. Фекалије пливају, паркови, хаустори, јавне зграде смрде на мокраћу. Четворе очи мораш отворити да не угазиш у нечије срање. А, сере се , брате, по свему и свачему. И где ко  стигне. Ту нема заштићених зона. И много се пљује. Понекада у очи, но много чешће иза леђа.

Гомилало се ђубре, гомилало, па се набрало. Додуше, то је и разумљиво. Ђубре се не рециклира, не одстрањује се , наше ђубре не извозимо. Извозимо само оно што вреди (логично), а оно што је безвредно, лоше, грозно, то остаје. Скупљало се свих ових година, проширило се, загадило и оно чисто. Чини се да је смеће данас надвладало. Од гована ни цвеће се више не уочава. Славује и врапце копци потаманили. У рекама змије и пацови рибе заменили. Лептири и пчеле уступиле место зунзарима и комарцима. Крвопијама!  

Нема нам друге до смеће да уклонимо. Да га неутралишемо. Снагу да му ишчупамо. Да га разбацамо на све стране. Јер ђубре је опасно само кад је у гомили. Кад је у изобиљу. У малим количинама се чак и не осећа. Уклонимо ђубре док је још време.

Да нас не подави!

Миодраг Тасић