Đubre

Civilizovani svet oplođuje svoje đubre. To jest, prerađuje ga i ponovo unosi u trgovine u obliku novog proizvoda. Reciklaža otpada je i te kako unosan posao. Po nekima treći ili četvrti po zaradi. Odmah iza nafte, oružja i droge! Na jednoj strani se zarađuje, na drugoj, ne manje važnoj, zemlja je uredna, doterana, sređena...   U Švajcarskoj postoje posebni kontejneri za odlaganje  staklene ambalaže, pet flaša, limenki, upotrebljenih ulja, baterija, papira... Postoje čak i kontejneri za odlaganje trave i zelenog rastinja. Posle se to zeleno đubrivo odvozi ljudima koji se bave proizvodnjom humusa. Od ostalog otpada reciklažom se dobijaju novi proizvodi. 75 % papira se reciklira, 95 % pet flaša, slično je i sa ostalim smećem. Samo ono što nije moguće reciklirati, odnosno ono što nije isplativo, najčešće papirna i plastična ambalaža, ostaci hrane i slično, odvozi se u fabrike za spaljivanje smeća. Takvih fabrika, bolje rečeno spalionica, mnogo je u Švajcarskoj. Jedna takva je u gradu Lucernu. Po veličini je sličan srpskom Kruševcu.

Srbi su narod koji piša uz vetar dok im kola jure niz brdo!

Ova fabrika zapošljava dvadeset četiri radnika. Spaljivanjem đubreta dobija se električna struja koja podmiruje potrebe 10.000 domaćinstava. Od tople vode iz fabrike zagrevaju se gradski bazeni i bolnica. Najveći deo đubreta, oko 70 % promeni agregatno stanje, odnosno izađe kroz filterom obloženi dimnjak u vidu jedva primetnog dima. 20 % čvrstog otpada koji ostane sagorevanjem meša se sa građevinskim materijalima i tako se dobijaju građevinski elementi. Samo 10 %   toksičnog otpada skladišti se u specijalne buradi i odvozi u jedno veliko podzemno skladište u Nemačkoj. Naravno, to mora da se plati, ali je neznatni trošak beznačajna stavka u odnosu na korist koja se ovim procesom dobija. Švajcarska država je  čista, zelena, mirisna. Ljudi čuvaju šume, reke i jezera i dobrim delom i zbog toga se ostvaruje ogromna zarada od turizma. I pored toga što Švajcarska nema more, antičke iskopine, a ni monumentalne spomenike.

Nije ni zdravlje za potcenjivanje. Dodirom sa đubretom zaprljaju se ruke. Od prljavih ruku zarade se mnoge bolesti. Žutica, naročito. A srpski narod masovno oboljeva od žutice. I to samo poneki pametan čovek može da uoči. Neki filozof, pisac grafita, zapisao je na zgradi železničke stanice:  -„Spasimo Srbiju od žutice!“-

Nažalost, narod je obamro od neke dobrote, izobilja, pa ni žuticu ne primećuje. Ili mu ne smeta. Fekalije plivaju, parkovi, haustori, javne zgrade smrde na mokraću. Četvore oči moraš otvoriti da ne ugaziš u nečije sranje. A, sere se , brate, po svemu i svačemu. I gde ko  stigne. Tu nema zaštićenih zona. I mnogo se pljuje. Ponekada u oči, no mnogo češće iza leđa.

Gomilalo se đubre, gomilalo, pa se nabralo. Doduše, to je i razumljivo. Đubre se ne reciklira, ne odstranjuje se , naše đubre ne izvozimo. Izvozimo samo ono što vredi (logično), a ono što je bezvredno, loše, grozno, to ostaje. Skupljalo se svih ovih godina, proširilo se, zagadilo i ono čisto. Čini se da je smeće danas nadvladalo. Od govana ni cveće se više ne uočava. Slavuje i vrapce kopci potamanili. U rekama zmije i pacovi ribe zamenili. Leptiri i pčele ustupile mesto zunzarima i komarcima. Krvopijama!  

Nema nam druge do smeće da uklonimo. Da ga neutrališemo. Snagu da mu iščupamo. Da ga razbacamo na sve strane. Jer đubre je opasno samo kad je u gomili. Kad je u izobilju. U malim količinama se čak i ne oseća. Uklonimo đubre dok je još vreme.

Da nas ne podavi!

Miodrag Tasić