Најважнија споредна ствар на свету

Дакле, узалуд што су живели у суседству Грка и Румљана, остали су недодирнути. Додуше ако цивилизацији и култури ништа нису подарили, немерљив је њихов допринос у производњи и трговини наркотицима, белим робљем, људским органима, оружјем и сличним продуктима савременог друштва.

Ваљда су као такви модерни предузетници, на неки начин чак авангарда, имали подршку себи сличних у свету? Арнаути су велики иноватори. Ево, на једној фудбалској утакмици, убацили су некакву летелицу, вођену даљинским управљањем, директно на стадион. И да буде још већег чуда, летелица је носила заставу „Велике Албаније“ а стадион је српски! Први пут се негде у свету нешто овако збило. Треба им признати луцидност.

С друге стране срећа да је летелица носила омражену заставу, а не бомбу. Шта би било да је дошло до експлозије на стадиону? Колико би људи страдало у вероватном стампеду потом? И ту мислим да су помало затајили органи безбедности.  Сви од реда, разуме се. Ништа зато што је чак брат албанског премијера, изгледа, водио целу акцију. Или што су фудбалери Албаније очигледно били упућени до детаља. Како су само јурнули као бесни пси на српског играча који је дохватио заставу! Зашто је дозвољено наводним навијачима Албаније да уђу на стадион без карте? Где су били полицајци у цивилу да прате сваки њихов корак? Да спрече некога од таквих да се попне несметано на оближњу цркву и отуда покрене такозвани дрон? Зашто су наше власти попустиле под притиском „западних пријатеља“ да пусте Албанце у свечану ложу?

Много тога ЗАШТО? Таман сам помислио да смо након добро изведене  „параде поноса“ способни за велика дела, кад оно! Можемо ли бити и даље поносни на оне који нас штите? Мораће др Стефановић много тога да промени у свом ресору.  

Србија нема више непријатеља, рече председник Николић. Да ли је баш тако? Неупућен човек би помислио, после свега виђеног, а и кроз историјско огледало, да су нам Албанци непријатељи. Међутим, можда премијер Албаније, брат оног иноватора, докаже супротно. То јест, да воли Србе. Кад нам дође у пријатељску посету. Још ако га охрабре наши осведочени пријатељи, с којима никада боље односе нисмо имали, мислим на Немачку, Америку, Британију..., онда можемо очекивати ново братство и јединство. Добро би било више не подгрејавати тензије. Не сме Рама, албански премијер, да тврди како су Срби расисти! Рамо, Рамо, друже мој! Или Хашим Тачи да изјављује како су Срби вандали и дивљаци! Тачи, кандидат за Нобела, мора да размишља о свакој речи коју изусти!

Врло сам знатижељан да чујем шта о целој ствари мисли Џозеф Бајден. Или амбасадор Кирби. Па, Давенпорт, Штефан Филе! Све и да је фудбал иницијална каписла, опет је најважнија споредна ствар у питању. Или, можда грешим? Шта је код нас споредно а шта суштинско? То што смо гладни, голи и боси, незапослени, што нас снегови, суше, кише, ветрови, циклично прво изненаде а затим и опустоше, може се сматрати колатералном штетом. Игре су важне. Спортске, културне, још више  оне друге, некултурне, изборне у виду сталних републичких, покрајинских, општинских надметања, прекомпоновања власти, то је најважније за народ. Ништа оригинално. Хлеба и игара да би народ био задовољан. Понешто смо научили од старих Римљана. Хлеба ће бити. Родило, хвала Богу. За игре ћемо се већ постарати. Ту нам, зачудо, помажу и они који су то најмање хтели. Арнаути, дабоме. „Подвигом“ на Партизановом стадиону, типичном за самозване потомке Илира, отворене су очи, надајмо се, и оној неколицини наивних преговарача и поборника добросуседских односа са свима и свакима. Оних што преговарају с доказаним злочинцима у име српског народа на Косову и Метохији, а Срба тамо све мање. Све у име некаквог пута у Европу.

Да неко не помисли да су овде побркани лончићи. Да се преговара с представницима власти у Приштини а не у Тирани. Нема грешке. Што мисли онај у Тирани, исто то је у глави и ономе у Приштини, Тетову, Прешеву, Плаву, Ђаковици...

Миодраг Тасић