Преседан

Од исте речи настао је појам судског прецедента, код нас ваљда страна реч прочитана по Вуковом правопису! Судски прецедент је судска пресуда којом је одлучено о конкретном предмету, а који истовремено обавезује судове на једнако поступање у будућим новим случајевима исте садржине. Судски прецедент је заступљен у енглеском праву и англосаксонском правном систему.

Из горе наведеног могло би се закључити да ми у Србији често користимо појам преседан у сасвим погрешном тумачењу. На пример, када министар спорта Републике Србије изјави да би пријем Косова у Међународни олимпијски комитет био преседан над преседанима, он вероватно мисли да би таква одлука била изузетак, нешто неприродно, јединствено. С тим се можемо сагласити, као и са чињеницом да смо ми управо изузетак од многих правила. Рецимо, када нас бомбардују без одлуке Савета безбедности УН. Или када нам отму део територије и подаре је нарко бандитима. Па, онда када наше највиђеније војне команданте осуђују у такозваном Хашком трибуналу на деценијске казне затвора зато што су бранили своју земљу и могуће што су се далеко слабији одупрели најмоћнијој војној сили света и добро је понизили.

Али, пријем Косова у МОК није преседан. Могао би да постане ако би МОК примио у своје чланство Јужну Осетију или Абхазију. Слутим, ипак, да до тога неће доћи. Преседан би могла бити одлука суда у америчком граду Фергусону да ослободи полицајца који је убио ненаоружаног црначког младића. Или то већ јесте преседан. Пре неколико дана други полицајац је убио дванаестогодишњег дечака који се играо пиштољем играчком! Дечак је, наравно, црнац. Но, ако ћемо право, преседан у таквим случајевима давно је настао у Америци. Тако да убиство црнаца у Америци, за које се не одговара, датира у прошлост. Можда би амбасадор Кирби, који у Србији има мишљење о свему и свачему, могао да пружи опширније информације на наше недоумице!

Преседан, дакако, није ни пуштање Војислава Шешеља из хашког казамата „због потребе лечења у Србији“. Ако пусте још којег српског мученика, онда у реду. Међутим, како се то сигурно неће десити, не ради се о преседану. Држање човека дванаест ходина у затвору, без осуде, већ би се могло назвати фамозним преседаном. Тако се поступа са Србима. У држави „Косово“ то је уобичајена пракса. Није Оливер Ивановић једини, већ само најпознатији случај. Корупција у Европи свакако се може сматрати преседаном. И не само у Италији, Бугарској, Румунији, Португалији, што би неупућен човек прво помислио. Има тога и северније. Ни европска мисија полиције и цивилне управе на „Косову“, славни Еулекс није поштеђен мита и корупције. Макар то тврди енглеска тужитељица Марија Бами. Е, ако сада нека контрола из Европе утврди да није било подмићивања судија и тужилаштва да се албански убице не суде, или да им се пресуђују блаже казне, да оне већ осуђене пустају да се проводе у кафанама и код куће, у том случају нема преседана. Мада, ко зна? Можда је и ово председан. Мислим да су европски управитељи на Косову, или у Босни и Херцеговини урадили нешто поштено. Под условом да је то збиља поштено и да то постане пракса!

Преседан је, исто тако, сталан и непрекидан притисак пријатеља из Европе на Србију да уведе санкције Русији или да успостави добросуседске односе с Косовом. С друге стране, када би Србија једном одговорила Европи да никада неће увести санкције братској Русији, односно да отворено и јасно каже да са Косовом не може градити добросуседске односе, јер не граде се суседски односи са својом територијом, то би био изузетак. Јединствени случај. Верујем да би у недвосмисленој и прецизној изјави Европа подвила реп и више нас не би гњавила сличним стварима. Додуше, потом не бисмо били на путу „европских интеграција“, што ће рећи улазак у Европску унију био би онемогућен, у коју и тако нећемо ући, пошто ће се распасти сама од себе, по оцени неутралних и стручних европских аналитичара!

Најбоље да министри не користе олако стране речи. Поготову не у другачијем значењу од оног стварног. Боље је било да министар спорта, као врстан и признати спортиста, као и његов колега, председник Српског олимпијског комитета, такође успешан спортиста, заједнички пораде на томе да Косово не буде примљено у МОК. За почетак могли су да потраже помоћ од руских и кинеских спортских званичника. Кина и Русија нису само велике војне, економске, политичке, већ су и спортске силе. Две од три највећих. И како Кина и Русија нису признале Косово, сигурно би нам помогле и у спортској дипломатији. Али што рече један руски политичар: „Не могу Руси да буду већи Срби од самих Срба“!

Миодраг Тасић