Јужна Србија Инфо
Ћирилица | Latinica

Југ Србије: Тамо где се купују јаја на комад, уље на чаше, лук на главице

rssBookmark and Share

Врање 25.10.2015. Al Jazeera

У Трговишту, градићу у јужној Србији, грађани кажу да су сиромашнији од избеглица које пролазе кроз њихову земљу, а неки би се с њима и мењали.

Југ Србије: Тамо где се купују јаја на комад, уље на чаше, лук на главице

У Трговиште, варошицу у најсиромашнијем дијелу Србије – њеном југу, иде се кривудавим путем уз реку Пчињу. Шиљате камене капе са “Вражје стене”, надвијају се изнад пута и њихове сјене - хладне и тамне - ведро и сунчано јесење јутро претварају у тмурно предвечерје. Вражја стена раширила се до саме реке, па се даље може само кроз њену утробу – мрачни и необрађени тунел.

Но, ни на крају овог тунела, уз који се у овом крају везују најнеобичније приче о наднаравним бићима, нема пуно светла. Јер, само што изроните у дан, након неколико стотина метара улазите у варошицу која деценијама живи у мраку сиромаштва и за коју нисте сигурни у којем је добу застала.

Иако смештен на раскршћу путева према Македонији и Бугарској, Трговиште делује као слепо црево из којег се нема куд. Оронуле, полусрушене и мемљиве куће, с обе стране улице, која је уједно и главни градски трг, чине већину градског језгра.

Вага за мерење сиромаштва

Испред дућана “Зора”, једном од укупно пет у целом градићу, дрема мршави пас.

Унутрашњост је мрачна и хладна.

Власница Милена Алексић, доброћудна 54-годишњакиња, огрнута дебелим гуњем, весели се нашем доласку. Каже - мало ко јој дође, па се сваком обрадује као роду најрођенијем.

Боја са дрвених полица и пулта на многим местима је огуљена и призор се доима као кулиса за неки филм из 30-их година прошлог столећа.

Милена прича како је дућан наследила од оца и да су последњи пут, боја и четка прешле полице пре равно 40 година.

Док извлачи стару штокрлу и прави место да седнемо, жали се како јој за четири сата нису ушле две-три муштерије, те како једва веже крај с крајем.

Вади отворену врећу детерџента за веш и ставља је на пулт. Стара гвоздена вага, која је, вели, некад мерила киле и киле поврћа, воћа и брашна, данас се употребљава ретко, а и тада за мерење оног, за што се никад раније није употребљавала.

“Овде су људи толико сиромашни да купују прашак на деке, на вагу. Нема ми друге него отворити врећу и тако им продавати”, прича, док пластичном кашиком рови по врећи.

Потом говори о људима који нигде не раде, али и онима који раде, а опет немају за живот, па купују јаја, цигаре, паприке и парадајз на комад.

“Чула сам да су у неким продавницама давали и зејтин на деци, на чаше. Код мене узму литру, не сећам када је неко купио више од једне флаше. Има продавница у којима се и цигаре дају на комад”, прича Милена и додаје како је чула да се и у осталим деловима јужне Србије продаје на комад, па "чак и у Београду".

Код ње смо већ добар сат, а ниједна муштерија није ушла.

“Тако је сваки дан, али ја седим, чекам, надам се…”

Наставља причу како не пегла веш, јер нема струје или је мора штедети, како не пали сијалицу док се скроз не смркне, како њен 19-годишњи син нема појма шта је море, те како у Трговишту има деце која никад нису отишла ни до Врања или Бујановца, удаљених тек неколико десетина километара.

'Не живимо - мремо'

Излог дућана прекопута, смјештеног тик уз оронулу и напуштену кућу, нестварно се шарени. Боље је опремљен од Милениног, али власница каже да је то само варка, да више робе не значи и више муштерија.

Диже с пулта роковник с црним корицама, листа густо попуњене странице, и каже: “Ова књига вересије - све вам говори. Дајем људима на поверење - неко врати на пензију, неко на плату, неко за месец, неко за пет, а неко никад” и брзо га затвори.

“Не смем да ми види инспекција, а нећу ни имена да вам говорим, срамота је, наљутиће се муштерије, ионако их је јадне стид”.

Док слаже тек пристиглу робу, прича како деца ретко купују кесицу бомбона или пакет жвака, него углавном на комад, а како у целом Трговишту нема јаја у пакетићима по туце-два, него искључиво на комад.

“Траже ми често једно-два јајета, па се правдају како им је зафалило, а ја се правим да је све у реду, а знам да ништа није. Дођу понекад и траже једну главицу лука, као - праве ручак, у брзини су. Ја им дам и само Бога молим да не дођу и не траже да ту главицу сечем на пола”, каже и нестаје иза пулта.

У мемљивом пролазу који води до још једне оронуле куће, 50-годишњи Јован цепа дрва.

“Како се живи?”, питамо га, а он се окрене полукружно према згради прекопута и цепаницом што је држи у руци, покаже на зид излепљен читуљама и каже: “Не живимо, мремо. Онако ће сви да завршимо – врло скоро. ”

Јован је, каже, бесан на власт – локалну и државну. Показује на зграду општине, једну од ретких која има свежу фасаду.

“Идите тамо, па ће видите како они живе. ”

Зграда општине у ТрговиштуСкоро исто то, рекао нам је и Бранимир Стојанчић, задужен за социјална питања у Пчињском округу.

“Тамо добро живе само они што су на буџету, а њих је највише од свих запослених. У Трговишту нема мале привреде. Често сам тој општини нудио пројекте за развој, али они или их неће или их упропасте, доста су тврдоглави и лењи. Иначе, то је веома богат крај по природном богатству, могли би само од шуме и шумских плодова да живе као краљеви”, каже Стојанчић, додајући како је општинска администрација неодговорна, како не плаћа струју нити расвету, па је чак општинска зграда једно време струју узимала каблом са неког гранапа.

 

Одлазе и деца

Председник општине Ненад Крстић не крије да је општина Трговиште, са 5. 500 становника, једна од најсиромашнијих у Србији. Вели да од тог броја ради само 900 особа, од чега је трећина на буџету, трећина у малој привреди и трећина у приватном сектору, са просечним примањима од 23.000 динара (191 евро), а да је у тако суморно стање дошла углавном због лоше проведене приватизације, која је угасила многе велике компаније.

Председник општине Трговиште Ненад Крстић

Питамо га зашто људи купују поврће на комад и зашто, ако већ немају плате, бар не засаде баште, а он одговара: “Морам признати да је мало у људе ушао нерад, немар. ”

Ипак, вели како су покренули пројекте садње боровнице и другог воћа, да су стабилизирали електричну енергију и да је уопштено оптимистичан што се тиче будућности Трговишта, па набраја како за сваки новосклопљени брак дају 200.000 динара (1.660 евра), сваком новорођеном детету 15.000 динара (125 евра) месечно док не напуни годину и свакој незапосленој мајци 10.000 (83 евра) до годину дана.

На те речи, Јелена, радница у трећем градском дућану, хвата се за главу и каже: “Лелеее, лелеее. Па да је тако, нико не би ишао одавде, сви би остали. А верујте, одавде иду и деца. Видели сте оне празне куће што зјапе, све је то остало од света што се иселио, отишао, само што даље одавде. Ко оде одавде, тај се не враћа. Па овде нема ни банке, некад су биле две. Сада, сваког дана морам да путујем у Врање да предам пазар и онда потрошим све што пазарим. Нема овде ни биоскоп, ни кафић, ни хотел, нема ни месара, нема ништа”, прича Јелена.

Војна кухиња је претворена у народну кухињу

Показује на некадашњу војну кухињу која је сада претворена у народну и каже да се тамо најбоље види рад општине.

Међутим, врата народне кухиње су закључана. Испред се мота троје деце. Једна старија девојчица, која каже да се зове Анђела, зна све о раду кухиње.

“Кујна ради до 11 ујутро. Ко је сам, добије пола хлеба, двоје добију један, четверо два. Добије се и чорба, и онда се носи кућама. ”

Питамо је како све то зна, а она одговара: “Па зато што и ми узимамо овде храну”, док оно остало двоје деце, дечак идђевојчица, углас говоре: “И ми, и ми…”

Анђела каже да јој отац ради у руднику, а мајка нигде, седа на охрндани дечији бицикл и нестаје.


'Гори смо од избеглица'

У Црвеном крсту неће да дају податке о броју корисника народне кухиње. Веле да нема директорице, а без ње не могу давати информације, да она нема телефон, па је не могу ни позвати.

Ипак, испред продавнице у којој ради Јелена, налазимо какав-такав одговор. Ту, на дрвеној клупи, седе два мушкарца и испијају пиво.

Стојадин, 63-годишњак, који се још води као запослен у Пчињи, фабрици која је пропала и у којој ради само минимум радника, али чека да му се увеже стаж да би могао у пензију, вели:

“Све што вам кажу о сиромаштву у Трговишту је истина. И више од тога. Ми нисмо најсиромашнији у Србији, него на Балкану, то вам одговорно тврдим. Па само овде има да пензионери добијају пензију из два дела, ту јадну пензију од 13. 000 динара (108 евра). Што се тиче народне кухиње, тамо се хране сви ови што не раде, чак и деца која иду у школу, јер им не дају ужину. Само господа која ради у општини тамо се не храни и они ретки запослени”, каже с иронијом у гласу.

Док то говори, наилазе два млађа мушкарца.

“Ево, господе”, говори Стојадин, а један од њих му одговара: ”Не да ме зафркаваш”.

Представљају се: “Ми смо Горани”, а онда Стојадин објашњава како је и једном и другом име Горан.

“Немој да ме питаш за плату, ће се бацим с моста”, каже један од њих, док други додаје како, иако ради, мора ићи у планину да бере печурке, како би додатно зарадио.

Стојадин добацује како им је горе него избеглицама из Сирије и из Афганистана и да би се заменио с њима, јер би бар имао бесплатну храну.

“Ако останете овде дуже, ће се убијете”, додаје кроз смех други Горан и из џепа вади сендвич.

И ми одлазимо.

А Стојадин, уместо поздрава, добацује: “ Слободно напишите да сте били тамо где је Бог давно рекао лаку ноћ. То је сва прича о Трговишту”.

balkans.aljazeera.net, обрада Јужна Србија Инфо

Коментара: 0


#   Врање   Трговиште   Бранимир Стојанчић   Јужна Србија регион   Јужна Србија Инфо   сиромаштво   председник општине   Милена Алексић   нема струје   Ненад Крстић   куповна моћ   Ал Џазира
@juznasrbija @AJBalkans @


 


[ Додај коментар ]





Будите у току

Дозволите обавештења са овог портала о актуелним збивањима