Принуђен сам да се вратим у „пакао“

Након што се пре две недеље јавно декларисао као хомосексуалац, живот деветнаестогодишњег Стефана Радовића из Куршумлије се окренуо за „180 степени“.

Родитељи су га избацили из куће говорећи да их је „обрукао у два села“ и да нема више шта да тражи у породичном дому. Иако је уз помоћ невладиних организација из Ниша и Београда нашао привремени смештај, због недостатка средстава принуђен је да се врати у Куршумлију, или, како каже, „у пакао“.

-Живим као последњи криминалац или какав заштићени сведок. Кријем се од јавности, а на улицу излазим готово маскиран. Оптужују ме да сам жељан медијске пажње, јер ме има у новинама, али једино што могу да кажем је - не дао бог никоме овакву медијску пажњу! - прича Стефан, док седимо у једном од београдских хостела, где му је смештај платила Геј стрејт алијанса.

На поду су кофери, јер се спремао за сељење.

-Ето, док други планирају где ће за Нову годину, ја размишљам где ћу сутра да живим и шта ћу да једем. Моје наде су биле упрте у Јелену Карлеушу која ми се једина од познатих личности обратила, нудећи финансијску помоћ за месечни смештај у хостелу. Међутим, није ми се више јавила и ја морам натраг у Куршумлију - прича Стефан.

Иако уплашен и нервозан, овај младић не губи наду да ће се ствари ипак променити набоље. Нада се и помирењу са родитељима, благо се смеши док говори о својој породици, иако га се скоро одрекла.

Своју оријентацију најближима је саопштио на помало необичан начин. Исповест о свом животу, и томе шта је све преживљавао годинама уназад, шиканирања, прозивке на улици, малтретирања, па и покушај самоубиства, прво је рекао новинарима. Није имао храбрости да породици каже у лице, већ им је оставио примерак листа у којем све то пише.

- Када сам донео новине кући, рекао сам оцу да ће сазнати нешто ново о мени. Питао ме шта би то могао да сазна, констатујући - или си неког убио, или си наркоман, или, не дај боже, настран! Значи, све друго долази у обзир, сем другачијег сексуалног опредељења. Лакше би ми било да сам убица. Речи које ми је тада изговорио урезале су се у срце. „Родитељима умиру нормална деца, а ти живиш“! Цика, вика и хистерија трајала је неколико дана. Нико није спомињао то што сам преживео и колико ми је било тешко, већ је реч била искључиво о њима. „Шта ће рећи људи? Како ћу сутра на посао?“ Једино што су ме питали било је „Ко те у то увукао?“ Отац ми је оставио избор да одем из куће, или да заувек останем у својој соби. И ја сам отишао - каже Стефан.

Њега су као „педера“ окарактерисали другови још у петом разреду. Претпоставља да је то због тога што је време проводио са другарицама, није играо фудбал нити волео физичко, а није ни „јурио и хватао“ девојчице, попут осталих вршњака.

- Верујте ми, када су ме прозвали „педером“ нисам ни знао шта та реч значи. Сећам се да сам у писаној анкети, коју нам је задала разредна, на питање шта нас највише мучи - одговорио „мене зову педер“. Она је прочитала поруку у себи, и наглас изговорила да изричито забрањује да се један од нас ословљава речју на слово „п“. Замислите да нико није помислио да сам ја у питању, већ су сви из одељења схватили да се то односи на друга ког су звали „паук“. И нико му се више тако није обратио - присећа се Стефан.

Те прве асоцијације су почетак његове агоније. Што је бивао старији, почела су отворена малтретирања на улици, у школи, у кафићима. Добијао је и шамаре, иако, како каже, ни са чим није привлачио пажњу и трудио се да се склања од људи и вршњака. Падао је све дубље у депресију кривећи себе што је другачији. Пролазио је кроз кризу идентитета и требала му је помоћ психолога како би себи разјаснио да ли је заиста геј, или му је то наметнуто због дугогодишњег прозивања. Када је схватио да га мушкарци заиста привлаче и након првог сексуалног искуства, знаци депресије због изолованости и осуђивања себе постали су јачи. У једном моменту је покушао самоубиство. Срећа па је спашен, а како додаје, имао је изванредне психологе који су му помогли да превазиђе то стање.

- На отпусној листи при изласку из болнице дијагноза је била „депресија и поремећај прилагођавања“. Нисам хетеросексуалац, зато сам, ваљда, неприлагођен - каже кроз осмех.

На питање како је могуће да родитељи нису посумњали на његову другачију оријентацију, иако је цела Куршумлија „брујала“ о томе, Стефан претпоставља да су одувек знали, али да то нису желели себи да признају.

- Мој однос са оцем је увек био лош, без адекватне комуникације, дистанциран. Зато нисам ни могао да му кажем, нисам имао храбрости, а и окружење ме је убедило да је то срамота, и да са мном нешто није у реду - закључује наш саговорник.

Шта каже Палма на мој случај?

Иако је много тога преживео у протекле две недеље, каже да му није жао што се јавно декларисао. Довољно је одрастао да зна да није болестан, а његов пример је подстрек и другима да буду оно што јесу и да не живе у страху.

-Све што се о нама, припадницима ЛГБТ популације прича, утиче на нас. То може да разуме само неко ко је у нашој кожи. Пред организацију Параде поноса, слушао сам Драгана Марковића Палму и морао да попијем таблету за смирење. Тада сам био на вези са својим психологом која ми је рекла да гасим телевизор и да не слушам. Међутим, морао сам. Јер, он је говорио о хомосексуалцима, он је говорио о мени. Причао је како сам болестан, како треба да се лечим, како ће он да ми плати лечење... Како да неко остане имун на такве ствари? Питам се да ли је чуо за мој случај, и како он гледа на то - каже Стефан.