Шта бих урадио да сам министар образовања?

Ми имамо велики проблем који се из године у годину гомила: фалсификоване дипломе, неакредитоване установе образовања, истурена одељења факултета у приватним кућама, куповину диплома, лажне стручњаке, лош квалитет наставе и истраживачког рада, поготово на приватним универзитетима.

На шангајској листи наш први приватни универзитет је негде између 5.000-тог и 7.000-тог места. Нису ту студенти или запослени криви, него они одговорни за стратегију рада приватних универзитета и држава која то толерише.        

Овако за „Дневник“ коментарише актуелну ситуацију професор др Миодраг Стојковић, генетичар светског гласа. Био је „већ виђен“ за Нобелову награду у области ембриологије и биотехнологије, будући да је први у свету успео да издвоји хумане матичне ћелије у циљу њихове промене у ћелијској терапији и зарад лечења људских болести, као и да добије људске ембрионалне матичне ћелије из тзв. клонираних ембриона.

Стојковић се, међутим, определио за повратак у земљу и отварање болнице за лечење стерилитета, јер је, како каже, „свака новорођена беба вреднија од Нобела“.

Како коментаришете позицију науке у буyету за наредну годину?

– Финансирање науке у Србији и новим буyетом поново показује да онај ко жели да се овде бави науком мора да буде спреман на преживљавање без неке велике могућности да се бави конкурентном науком. У Србији има 176 научних установа и института, а буyет Србије за 2014. издваја за науку 0,34-0,41 одсто БДП-а (са или без кредита). Разумем да смо сиромашна земља и да мора да се штеди, али све земље које су уложиле у образовање и науку су много брже изашле из кризе од оних које то нису.

По улагању у науку смо далеко испод других. Хрватска издваја, рецимо, 0,7 одсто БДП-а. Просто речено, када научницима дате просечно 25 евра месечно за потрошни лабораторијски и канцеларијски материјал, усавршавања, конгресе... видите да у Србији нема могућности да спроведете све фазе науке: основна истраживања, превођење науке у производ и његову заштиту, како бисте то некоме могли да продате као развијени производ.        

Млади који су 2001. дипломирали на немачким универзитетима данас у просеку имају 37 година и скоро сви су запослени (1% није), док та иста генерација у Србији чини добар део у популацији од 26% незапослених. Зашто је то тако?         

– На жалост, далеко смо од Немачке. Не мислим само на разлике у стандарду, већ и по начину размишљања: ако кажемо да смо земља паметне деце, вредних и амбициозних младих научника а не улажете у њих, онда је исход такав да их нећете задржати у земљи, да им нећете омогућити да се баве послом који воле, него ће ту могућност потражити негде другде.

У неким деловима Немачке сваки трећи евро се улаже у образовање и младе, постоји одлична спрега између привреде и образовно-научних установа, постоји планирање и повезаност образовања и тржишта рада, и ако сте врхунски научник учиниће све да вас задрже.        

У Шпанији, где сам такође радио, ситуација је специфична: после привредног бума уложена су гигантска средства у систем који није могао да опстане и тај виртуелан свет је морао да падне. Али виртуелан свет финансирања имобилија је постојао и у Америци па они нису допустили да наука због тога значајно трпи. У науци је као у животу: не можете све да усрећите, али морате да промовишете оне који имају иза себе резултате – они који их немају морају да се напрегну да би престигли ове прве.