Врање - град игре, песме и севдаха

Почетак двадесетог века обележила је Стана Аврамовић, ауторка песме Димитријо сине Митре. Врањска песма остала је и даље таква-тиха, сетна, мирна, натопљена жалом за младошћу,  осећајна. Носи и од заборава чува истините догађаје и личности.

"Као да ми иду слике тих људи о којима певам. Рецимо када певам песму "Петлови појев, Морава звли", као да у даљини чујем ту Мораву, као да видим њих двоје како леже у кревету како причају. Као да видим тај дан који се буди зором", каже Бранимир Стошић Каце, вокални солиста.

Музика и речи враћају у прошлост, дозвољавајући садашњости да завири у старе врањске кафане, калдрмисане улице, дворишта.

"Сваки вокални солиста који би желео да интерпретира мора да буде умешан у томе, и мора на најбољи могући начин да разуме менталитет људи овога краја, јер су врањске песме препуне емоција", каже Ивана Тасић, вокални солиста.

Без градске песме и музике не може да се замисли ниједно весеље.

"Једноставно имам жељу да устанем и да играм, да се придружим људима ако играју, да певам", каже Ђорђе Цветковић, КУД "Севдах".

"То је оно што је покренуло моју љубав према фолклору. Пре свега када чујем музику просто ме тера да играм", каже Николија Антић, КУД "Севдах".

Врањску песму су пратиле зурле, тарабук, дудук, фруле, а сада хармоника, гоч и трубе. Због своје специфичности, народна песма је на листи нематеријалног културног наслеђа као чувар традиције и идентитета.

Данијела Манић Стојилковић, Игор Ивановић, РТС