Јужна Србија Инфо
Ћирилица | Latinica

Куршумлијска Бања - џиновска башта за производњу корова

rssBookmark and Share

Београд 30.07.2018. alj azeera

Некада један од центара бањског туризма у Србији, данас изгледа као ратом погођено место, у којем више нема ни становника ни туриста, ни превоза ни продавница које раде

Куршумлијска Бања - џиновска башта за производњу корова

Некада место са више становника од оближњег града Куршумлије, са хиљадама гостију из читавог региона,  Куршумлијска бања сада делује сабласно и у сред дана. Уместо гостију, пустим улицама шетају пси луталице.

Напуштене виле без прозора и врата, са урушеним крововима и оронулим фасадама, сломљене клупе, у коров зарасли спортски терени, на дрвећу, уместо новогодишњих украса, зарђале табле са једва читљивим натписима: “Собе за издавање”, запуштеном чесмом и турским купатилом старим готово читав век  – Куршумлијска бања данас је место са пар десетина становника, који се сећају бољих времена и још гаје наду да би се она могла вратити.

Запуштена чесма и турско купатило стари читаво столеће - сведоци дуге традиције туризма у овом месту, Милорад Весић

Они млађи, одавно су изгубили и наду и стрпљење. Напустили су бању и отишли у веће градове у потрази за послом. Путник намерник, кажу мештани, има више шансе да у неком од околних села види вука него ђака.

Али путника који долазе у ову бању, готово да више и нема. За њих овде више нема никаквих садржаја.

Рехабилитациони центар “Жубор”, некадашњи бисер бањског туризма, на шта би ваљда требало да асоцира и скулптура испред овог хотела, не ради већ дуже од деценије. Некада један од најмодерниијх туристичких објеката у бившој Југославији, данас више личи на џиновску стаклену башту за узгајање корова и других бескорисних биљака.

Када је затворен, пре деценију и по, као да је живот стао. Једна за другом затворене су све три продавнице, које су овде радиле, пекара, кафане, пијаца. Убрзо су и аутобуси престали да долазе.

Ко нема ауто, по намирнице мора таксијем до десетак километара удаљене Куршумлије. Кад би сваки дан ишли по хлеб, плаћали би најскупљу векну у Србији, ако се рачунају и трошкови превоза. Јефтиније је узети више векни, па их држати у замрзивачу. Старијима, деца која живе у Куршумлији, често пошаљу такси са намирницама.

На мостићу поред остатака хотела, срећемо председника Месне заједнице Куршумлијска бања Страхињу Симоновића.

На молбу да говори за Ал Јазееру о ситуацији у бањи, резигнирано показује пустош око себе. “Шта да вам причам, видите и сами”.

Из цеви поред моста, у оближњу речицу отиче на хиљаде литара термалне, лековите воде, стварајући облак паре. Још један неискоришћени потенцијал овог краја.

С друге стране мостића, показује остатке некадашњег отвореног олимпијског базена. “Кад је изграђен, шездесетих година прошлог века, такав је имао још само Београд. Студенти ДИФ-а из Ниша долазили су код нас да полажу испите из пливања. Лети је ту било по 300-400 гостију”, прича Симоновић.

Шездесетих година олимпијски базен у Србији имали су само Београд и Куршумлијска бања, причају мештани, Милорад Весић

“Сви смо радили за бању. Издавале су се собе гостима, сељаци из околних села су све што одгаје могли да продају “Жубору”. Имали смо школу пуну ђака. Данас само једног, а школа више не ради. Остало нас је тридесетак овде, углавном старијих, пензионера”, прича Симоновић, чија су деца такође напустила родно место.

После информација о стању у бањи, чини се да би било једноставније да се на таблу са називом места, допише: “Не ради”, него набрајати шта је све затворено последњих година.

Ипак, понешто и ради. Пошта, на пример. Од 8 до 11.30. Жуто-плава зграда, једна од ретких која делује ново. Макар приземље. Спрат је већ друга прича. Полупани прозори и тераса која делује као да би сваког часа могла да се уруши. Унутра само један запослени иза шалтера. Испред нема никог.

Преко пута поште, оронуло здање у којем су смештени канцеларија месне заједнице, амбуланта која ради само средом и одељење локалне полицијске станице са једним полицајцем.

Унутра и један од ретких запослених у бањи - матичар Љубиша Брадић. Из године у годину има све мање посла.

“Последњих година свадбе могу да набројим на прсте једне руке. Бебе такође. Током последње деценије, родило се само 18 деце. Некад је за годину било више од 100 у овој месној заједници. Два села у овом крају, Вукојевац и Тачевац, постоје још само на мапи. У њима више нико не живи. И у осталим једва понеко. Људи одлазе и не враћају се”, прича Брадић.

Изузетак који потврђује правило је Небојша Недељковић. После две деценије живота и рада у престоници Србије, вратио се у родно село. Његов повратак повећао је број становника села можда и за читавих пет одсто.

“Последњих пар година радио сам као возач за једну приватну фирму. Није се знало ни радно време, а плате једва да су исплаћивали. Нисам више видео сврху да остајем тамо. Једног дана само сам се спаковао и дошао овде”.

То “овде” је село Врело, једно од ближих Куршумлијској бањи. До Недељковићеве трошне куће стиже се брдским, неасфалтираним путем, којим би се, по лошијим временским условима тешко пробио и џип.

Од бисера остала само руина - Рехабитациони центар "Жубор"Милорад Весић

У овом крају тешко је знати где завршава једно, а почиње друго село. Табли са њиховим називима нема, па оном ко не познаје крај остаје само да се нада да ће дуж блатњавог, неравног пута наићи на неког од ретких мештана кога би могао да пита за правац.

Недељковић покушава да преживи од гајења оваца и сече дрва за огрев.

 “Уђите слободно, то је због вукова”, објашњава пушку наслоњену на зид на улазу у кућу. Унутра, још једна поред врата.

“Дођу скоро до куће. А не смеш им ништа. У Србији кад убијеш вука, скоро горе него човека да убијеш”, каже.

Вук је у Србији заштићена животиња, а казна за убиство ове животиње је 2.500 евра. Осим ако се докаже да су живот човека или имовина били непосредно угрожени. А сведока је у овим селима тешко наћи.

“Тешко је овде, кад нема људи. Нема ко да помогне кад треба нешто крупније да се одради, немам с ким да се удружим, па да повећавамо производњу. Ништа. Ал’ ето, овде сам макар свој на своме“, каже с неким оптимизмом који некако не приличи овом крајолику.

„Није ништа боље ни у Куршумлији. Одеш три пута до града, обиђеш пар кафана и продавница и већ си упознао скоро све тамо“, додаје.

Пуно се очекује од аутопута Ниш-Приштина, чија би градња требало да почне ове године и који би бање и друге потенцијале овог краја учинио лакше доступним, како туристима, тако и инвеститорима.

Велике наде становници овог краја полажу и у поновно покретање Куршумлијске бање и хотела “Жубор”.

Страхиња Симоновић уверен је да би се многи вратили ако би Куршумлијска бања поново прорадила. “Виде млади да није све у Београду. Овде би имали своју кућу, не би били подстанари, имали би посао практично испред куће, све оно што сад немају. Мањи су и трошкови живота овде”, објашњава Симоновић.

Ратни призори у туристичком месту Милорад Весић

“То би био спас. Па моја кућа је на километар од хотела. Некад гости прошетају до моје куће, виде прасе, јагње, купе га, ту га испеку, виде јаје, поврће, све сам могао да продам. Сад немам коме”, прича повратник Небојша Недељковић.

А на питање зашто бања не ради већ дуже од деценије, сви слежу раменима. У најкраћем – једна државна институција (Републички фонд за пензијско И инвалидско осигурање) жалио се на одлуку другог државног органа (Владе Србије), па је трећи државни орган (суд) донео привремену меру забране отуђења (дакле, продаје) и оптерећења (стављања под хипотеку) Специјалне болнице “Жубор”, а све да би се спречила ненадокнадива штета. То се бар може закључити из решења суда налепљеног на врата “Жубора”.

И тако државни органи већ годинама покушавају да се договоре коме припада “Жубор”. Недавно је при Влади Србије формирана и нова радна група која би требало да нађе решење. Оне раније формиране, нису успеле. У Министарству туризма и трговине Србије, кажу да је реч о комплексном питању, преплитању надлежности, али се надају да би до краја године могло да се нађе решење за Куршумлијску бању.

Када га једном нађу, питање је хоће ли у том крају остати довољно радно способних који би могли да се запосле у “Жубору”.

Милорад Весић, aljazeera


#   Београд   Куршумлија   Куршумлијска Бања   студенти   Страхиња Симоновић   пси луталице   радна група   радно време   Ал Џазира   спортски терен   месне заједнице
@AJBalkans @


 



Будите у току

Дозволите обавештења са овог портала о актуелним збивањима