Kuršumlijska Banja - džinovska bašta za proizvodnju korova

Nekada mesto sa više stanovnika od obližnjeg grada Kuršumlije, sa hiljadama gostiju iz čitavog regiona,  Kuršumlijska banja sada deluje sablasno i u sred dana. Umesto gostiju, pustim ulicama šetaju psi lutalice.

Napuštene vile bez prozora i vrata, sa urušenim krovovima i oronulim fasadama, slomljene klupe, u korov zarasli sportski tereni, na drveću, umesto novogodišnjih ukrasa, zarđale table sa jedva čitljivim natpisima: “Sobe za izdavanje”, zapuštenom česmom i turskim kupatilom starim gotovo čitav vek  – Kuršumlijska banja danas je mesto sa par desetina stanovnika, koji se sećaju boljih vremena i još gaje nadu da bi se ona mogla vratiti.

Oni mlađi, odavno su izgubili i nadu i strpljenje. Napustili su banju i otišli u veće gradove u potrazi za poslom. Putnik namernik, kažu meštani, ima više šanse da u nekom od okolnih sela vidi vuka nego đaka.

Ali putnika koji dolaze u ovu banju, gotovo da više i nema. Za njih ovde više nema nikakvih sadržaja.

Rehabilitacioni centar “Žubor”, nekadašnji biser banjskog turizma, na šta bi valjda trebalo da asocira i skulptura ispred ovog hotela, ne radi već duže od decenije. Nekada jedan od najmoderniijh turističkih objekata u bivšoj Jugoslaviji, danas više liči na džinovsku staklenu baštu za uzgajanje korova i drugih beskorisnih biljaka.

Kada je zatvoren, pre deceniju i po, kao da je život stao. Jedna za drugom zatvorene su sve tri prodavnice, koje su ovde radile, pekara, kafane, pijaca. Ubrzo su i autobusi prestali da dolaze.

Ko nema auto, po namirnice mora taksijem do desetak kilometara udaljene Kuršumlije. Kad bi svaki dan išli po hleb, plaćali bi najskuplju veknu u Srbiji, ako se računaju i troškovi prevoza. Jeftinije je uzeti više vekni, pa ih držati u zamrzivaču. Starijima, deca koja žive u Kuršumliji, često pošalju taksi sa namirnicama.

Na mostiću pored ostataka hotela, srećemo predsednika Mesne zajednice Kuršumlijska banja Strahinju Simonovića.

Na molbu da govori za Al Jazeeru o situaciji u banji, rezignirano pokazuje pustoš oko sebe. “Šta da vam pričam, vidite i sami”.

Iz cevi pored mosta, u obližnju rečicu otiče na hiljade litara termalne, lekovite vode, stvarajući oblak pare. Još jedan neiskorišćeni potencijal ovog kraja.

S druge strane mostića, pokazuje ostatke nekadašnjeg otvorenog olimpijskog bazena. “Kad je izgrađen, šezdesetih godina prošlog veka, takav je imao još samo Beograd. Studenti DIF-a iz Niša dolazili su kod nas da polažu ispite iz plivanja. Leti je tu bilo po 300-400 gostiju”, priča Simonović.

“Svi smo radili za banju. Izdavale su se sobe gostima, seljaci iz okolnih sela su sve što odgaje mogli da prodaju “Žuboru”. Imali smo školu punu đaka. Danas samo jednog, a škola više ne radi. Ostalo nas je tridesetak ovde, uglavnom starijih, penzionera”, priča Simonović, čija su deca takođe napustila rodno mesto.

Posle informacija o stanju u banji, čini se da bi bilo jednostavnije da se na tablu sa nazivom mesta, dopiše: “Ne radi”, nego nabrajati šta je sve zatvoreno poslednjih godina.

Ipak, ponešto i radi. Pošta, na primer. Od 8 do 11.30. Žuto-plava zgrada, jedna od retkih koja deluje novo. Makar prizemlje. Sprat je već druga priča. Polupani prozori i terasa koja deluje kao da bi svakog časa mogla da se uruši. Unutra samo jedan zaposleni iza šaltera. Ispred nema nikog.

Preko puta pošte, oronulo zdanje u kojem su smešteni kancelarija mesne zajednice, ambulanta koja radi samo sredom i odeljenje lokalne policijske stanice sa jednim policajcem.

Unutra i jedan od retkih zaposlenih u banji - matičar Ljubiša Bradić. Iz godine u godinu ima sve manje posla.

“Poslednjih godina svadbe mogu da nabrojim na prste jedne ruke. Bebe takođe. Tokom poslednje decenije, rodilo se samo 18 dece. Nekad je za godinu bilo više od 100 u ovoj mesnoj zajednici. Dva sela u ovom kraju, Vukojevac i Tačevac, postoje još samo na mapi. U njima više niko ne živi. I u ostalim jedva poneko. Ljudi odlaze i ne vraćaju se”, priča Bradić.

Izuzetak koji potvrđuje pravilo je Nebojša Nedeljković. Posle dve decenije života i rada u prestonici Srbije, vratio se u rodno selo. Njegov povratak povećao je broj stanovnika sela možda i za čitavih pet odsto.

“Poslednjih par godina radio sam kao vozač za jednu privatnu firmu. Nije se znalo ni radno vreme, a plate jedva da su isplaćivali. Nisam više video svrhu da ostajem tamo. Jednog dana samo sam se spakovao i došao ovde”.

To “ovde” je selo Vrelo, jedno od bližih Kuršumlijskoj banji. Do Nedeljkovićeve trošne kuće stiže se brdskim, neasfaltiranim putem, kojim bi se, po lošijim vremenskim uslovima teško probio i džip.

U ovom kraju teško je znati gde završava jedno, a počinje drugo selo. Tabli sa njihovim nazivima nema, pa onom ko ne poznaje kraj ostaje samo da se nada da će duž blatnjavog, neravnog puta naići na nekog od retkih meštana koga bi mogao da pita za pravac.

Nedeljković pokušava da preživi od gajenja ovaca i seče drva za ogrev.

 “Uđite slobodno, to je zbog vukova”, objašnjava pušku naslonjenu na zid na ulazu u kuću. Unutra, još jedna pored vrata.

“Dođu skoro do kuće. A ne smeš im ništa. U Srbiji kad ubiješ vuka, skoro gore nego čoveka da ubiješ”, kaže.

Vuk je u Srbiji zaštićena životinja, a kazna za ubistvo ove životinje je 2.500 evra. Osim ako se dokaže da su život čoveka ili imovina bili neposredno ugroženi. A svedoka je u ovim selima teško naći.

“Teško je ovde, kad nema ljudi. Nema ko da pomogne kad treba nešto krupnije da se odradi, nemam s kim da se udružim, pa da povećavamo proizvodnju. Ništa. Al’ eto, ovde sam makar svoj na svome“, kaže s nekim optimizmom koji nekako ne priliči ovom krajoliku.

„Nije ništa bolje ni u Kuršumliji. Odeš tri puta do grada, obiđeš par kafana i prodavnica i već si upoznao skoro sve tamo“, dodaje.

Puno se očekuje od autoputa Niš-Priština, čija bi gradnja trebalo da počne ove godine i koji bi banje i druge potencijale ovog kraja učinio lakše dostupnim, kako turistima, tako i investitorima.

Velike nade stanovnici ovog kraja polažu i u ponovno pokretanje Kuršumlijske banje i hotela “Žubor”.

Strahinja Simonović uveren je da bi se mnogi vratili ako bi Kuršumlijska banja ponovo proradila. “Vide mladi da nije sve u Beogradu. Ovde bi imali svoju kuću, ne bi bili podstanari, imali bi posao praktično ispred kuće, sve ono što sad nemaju. Manji su i troškovi života ovde”, objašnjava Simonović.

“To bi bio spas. Pa moja kuća je na kilometar od hotela. Nekad gosti prošetaju do moje kuće, vide prase, jagnje, kupe ga, tu ga ispeku, vide jaje, povrće, sve sam mogao da prodam. Sad nemam kome”, priča povratnik Nebojša Nedeljković.

A na pitanje zašto banja ne radi već duže od decenije, svi sležu ramenima. U najkraćem – jedna državna institucija (Republički fond za penzijsko I invalidsko osiguranje) žalio se na odluku drugog državnog organa (Vlade Srbije), pa je treći državni organ (sud) doneo privremenu meru zabrane otuđenja (dakle, prodaje) i opterećenja (stavljanja pod hipoteku) Specijalne bolnice “Žubor”, a sve da bi se sprečila nenadoknadiva šteta. To se bar može zaključiti iz rešenja suda nalepljenog na vrata “Žubora”.

I tako državni organi već godinama pokušavaju da se dogovore kome pripada “Žubor”. Nedavno je pri Vladi Srbije formirana i nova radna grupa koja bi trebalo da nađe rešenje. One ranije formirane, nisu uspele. U Ministarstvu turizma i trgovine Srbije, kažu da je reč o kompleksnom pitanju, preplitanju nadležnosti, ali se nadaju da bi do kraja godine moglo da se nađe rešenje za Kuršumlijsku banju.

Kada ga jednom nađu, pitanje je hoće li u tom kraju ostati dovoljno radno sposobnih koji bi mogli da se zaposle u “Žuboru”.

Milorad Vesić, aljazeera