Осврт: Револуције гутају своју децу

Данас  у европским монархијама монарси имају само симболичан значај, тако да круна сама по себи не доноси никакву власт.

Дакле, парламентарни избори, у вишестраначком систему, у којима су све странке мање-више равноправне, модел је за демократско стицање власти и све остало што уз власт следује. При том не треба баш сваке изборе и сваку вишестраначку државу сматрати узорном демократијом. Тачније, коју државу треба сматрати узорном демократијом?

У државама у којима је део народа исувише нестрпљив до власти се стиже пречицом; понегде војска изврши војни удар, ту и тамо полиција, крупан капитал, страни плаћеници. Најчешће бива све скупа. Ако успешно дође до насилне промене власти, онда победници то назову револуцијом. И све те револуције краси насиље, крв, лешеви... После се победници међусобно истребљују, да би напослетку наступила још гора диктатура од оне која је претходила револуцији.

Сетимо се само Француске буржоаске револуције. Хиљаде људи је обезглављено на гиљотини, да би недуго потом иста судбина задесила вође француске револуције; Робеспјер, Дантон, Сен Жист, Жан Пол Мара и други вођи платили су главом стварање новог друштва, да би убрзо Наполеон Бонапарта све то погазио.

Октобарска револуција у мору крви створила је алтернативу старом свету. Совјетска држава је била идеал потлаченим и обесправљенима широм планете, да би само коју годину касније потаманила милионе наводних противника нове власти. Међу побијенима налазили су се и сви значајнији вођи Октобарске револуције: Троцки, Камењев, Зиновјев, Бухарин... Стаљинов рај на земљи по свирепости надмашио је све раније руске деспотије.

Ни Пролетерска револуција у Југославији није испунила наде већине грађана у чије име је изведена. Такође створена у крви, још се практично није ни конституисала, а првоборци те револуције или су побијени или су премлаћивани на Голом Отоку. Благоје Нешковић, Сретен Жујовић, Арсо Јовановић, Андрија Хебранг, Владо Дапчевић, брат „ослободиоца Београда“, Милован Ђилас, Александар Ранковић..., одбачени су без милости.

Historia magistra vitae est – историја је учитељица живота, како да не! Ко је нешто научио на туђим грешкама? Погрешио је Цицерон. Ето, ни „Петооктобарска“ револуција није подарила срећу ни благостање српском народу. И поред силних обећања. А баш ти револуционари, добро подмазани од Америке и „демократског света“, новцем, дабоме, мало од тога или ништа нису уделили ни својим следбеницима, а камо ли народу. Ето, да је Веља Илић само део оног новца што је из Мађарске преносио у Србију поделио гладнима, некоме би помогао. Уместо да се народ обогати и усрећи, да живи у демократском друштву, да има посао, уређену државу, квалитетан здравствени и образовни систем, да млади не беже из земље, имамо данашњицу. Ко се сећа перјаница Петог октобра? Динкић, Кораћ, Батић, Човић, Момчило Перишић, Душан Михајловић, Влаховић, Ђелић, Драган Веселинов..., вероватно су бар финансијски боље прошли од Џоа багеристе. Његова сабраћа на пречац су заборавила јунака Петог октобра. Један од симбола промене Милошевићевог режима живи од 20.000 динара пензије! Мање од 200 евра!

Велике наде су полагане у друштво након Слободана Милошевића. Такозвани недемократски режим, у коме су важну улогу играли Ивица Дачић, Тома Николић, Александар Вучић, Александар Вулин, повремено Вук Драшковић, ето након деценије и по заменила је проевропска, демократска власт у којој кључну улогу играју Александар Вучић, Тома Николић, Ивица Дачић, Александар Вулин, Вук Драшковић, додуше, мало по страни. И свако од нас треба да се пита: Где сам био? Шта сам радио? Шта сам добио?

Миодраг Тасић