Osvrt: Revolucije gutaju svoju decu

Danas  u evropskim monarhijama monarsi imaju samo simboličan značaj, tako da kruna sama po sebi ne donosi nikakvu vlast.

Dakle, parlamentarni izbori, u višestranačkom sistemu, u kojima su sve stranke manje-više ravnopravne, model je za demokratsko sticanje vlasti i sve ostalo što uz vlast sleduje. Pri tom ne treba baš svake izbore i svaku višestranačku državu smatrati uzornom demokratijom. Tačnije, koju državu treba smatrati uzornom demokratijom?

U državama u kojima je deo naroda isuviše nestrpljiv do vlasti se stiže prečicom; ponegde vojska izvrši vojni udar, tu i tamo policija, krupan kapital, strani plaćenici. Najčešće biva sve skupa. Ako uspešno dođe do nasilne promene vlasti, onda pobednici to nazovu revolucijom. I sve te revolucije krasi nasilje, krv, leševi... Posle se pobednici međusobno istrebljuju, da bi naposletku nastupila još gora diktatura od one koja je prethodila revoluciji.

Setimo se samo Francuske buržoaske revolucije. Hiljade ljudi je obezglavljeno na giljotini, da bi nedugo potom ista sudbina zadesila vođe francuske revolucije; Robespjer, Danton, Sen Žist, Žan Pol Mara i drugi vođi platili su glavom stvaranje novog društva, da bi ubrzo Napoleon Bonaparta sve to pogazio.

Oktobarska revolucija u moru krvi stvorila je alternativu starom svetu. Sovjetska država je bila ideal potlačenim i obespravljenima širom planete, da bi samo koju godinu kasnije potamanila milione navodnih protivnika nove vlasti. Među pobijenima nalazili su se i svi značajniji vođi Oktobarske revolucije: Trocki, Kamenjev, Zinovjev, Buharin... Staljinov raj na zemlji po svireposti nadmašio je sve ranije ruske despotije.

Ni Proleterska revolucija u Jugoslaviji nije ispunila nade većine građana u čije ime je izvedena. Takođe stvorena u krvi, još se praktično nije ni konstituisala, a prvoborci te revolucije ili su pobijeni ili su premlaćivani na Golom Otoku. Blagoje Nešković, Sreten Žujović, Arso Jovanović, Andrija Hebrang, Vlado Dapčević, brat „oslobodioca Beograda“, Milovan Đilas, Aleksandar Ranković..., odbačeni su bez milosti.

Historia magistra vitae est – istorija je učiteljica života, kako da ne! Ko je nešto naučio na tuđim greškama? Pogrešio je Ciceron. Eto, ni „Petooktobarska“ revolucija nije podarila sreću ni blagostanje srpskom narodu. I pored silnih obećanja. A baš ti revolucionari, dobro podmazani od Amerike i „demokratskog sveta“, novcem, dabome, malo od toga ili ništa nisu udelili ni svojim sledbenicima, a kamo li narodu. Eto, da je Velja Ilić samo deo onog novca što je iz Mađarske prenosio u Srbiju podelio gladnima, nekome bi pomogao. Umesto da se narod obogati i usreći, da živi u demokratskom društvu, da ima posao, uređenu državu, kvalitetan zdravstveni i obrazovni sistem, da mladi ne beže iz zemlje, imamo današnjicu. Ko se seća perjanica Petog oktobra? Dinkić, Korać, Batić, Čović, Momčilo Perišić, Dušan Mihajlović, Vlahović, Đelić, Dragan Veselinov..., verovatno su bar finansijski bolje prošli od Džoa bageriste. Njegova sabraća na prečac su zaboravila junaka Petog oktobra. Jedan od simbola promene Miloševićevog režima živi od 20.000 dinara penzije! Manje od 200 evra!

Velike nade su polagane u društvo nakon Slobodana Miloševića. Takozvani nedemokratski režim, u kome su važnu ulogu igrali Ivica Dačić, Toma Nikolić, Aleksandar Vučić, Aleksandar Vulin, povremeno Vuk Drašković, eto nakon decenije i po zamenila je proevropska, demokratska vlast u kojoj ključnu ulogu igraju Aleksandar Vučić, Toma Nikolić, Ivica Dačić, Aleksandar Vulin, Vuk Drašković, doduše, malo po strani. I svako od nas treba da se pita: Gde sam bio? Šta sam radio? Šta sam dobio?

Miodrag Tasić