Музеј Понишавља - српски Холивуд

Под тим истим сводовима, међутим, деценијама се налази и поставка Музеја Понишавља, који у богатој збирци има предмете непроцењиве вредности, о којима брину кустоси Радмила Влатковић, Сашка Велкова и Мила Савић.

- Чим се помене Пирот, одмах се, с пуним правом, помисли на грнчарију, ћилиме и сличне предмете. Уз стандардну збирку глинених посуда из различитих епоха, те импозантну колекцију кубура, пушака, јатагана, ножева и мачева, старамо се и о 280 ћилима насталих у другој половини 19, али и у 20. веку.

Један од њих, најстарији, јер је настао још 1886, и данас краси један зид музеја, а изгледа као да је јуче скинут са разбоја. Наравно, рађен је од природне вуне и офарбан природним бојама, с обзиром на то да у оно време није било синтетике - сведочи Радмила Влатковић, историчар уметности и музејски саветник чија су специјалност управо ћилими.

По речима вишег кустоса Сашке Велкове, предмете из пиротског музеја позајмљивале су многе сличне установе по Србији, ради властитих изложби, а свима су посебно интересанти предмети попут јајета-чуваркуће из 1917, кућних иконостаса, односно ковчега из 1835. године. Посебно вредан је један од њих, из 17. века, који се званично сматра једним од само три преостала у читавој Европи.

Али зато су Мила Савић и већ поменута Сашка Велкова, уз помоћ Министарства културе, приредиле и одштампале „Тефтер Малог Ристе“, својеврсну трговачку књигу с половине 19. века.

- Тефтер је писан на локалном дијалекту, црквенословенском азбуком, а настао је 1854, када је Мали Риста био на врхунцу банкарске и трговачке моћи. Колико је био имућан, сведочи податак да је имао дужнике у готово свим пиротским селима, чак и међу Јеврејима и Турцима, а зајмове је давао и по „комшилуку“: селима око Софије у Бугарској, у трнском крају, али и у околини Лесковца и Ниша - закључује Мила Савић.