Предности и мане новог Закона о раду

Министарством рада су управљали СПС и ПУПС. Министарство привреде није било аутор овог предлога, али га је подржало, јер је био корак у добром правцу. То су следеће промене:

(1) Укида се обавеза послодавца да приликом отпуштања радника исплаћује отпремнине за све године радног стажа (чак иако су раднику те отпремнине већ биле исплаћене код претходног послодавца). Сада се отпремина обрачунава само с обзиром на године проведене код последњег послодавца (члан 158);

(2) минули рад се обрачунава само за године проведене код последњег послодавца, уместо да се обрачунава за све године радног стажа као данас (члан 108);

(3) Могућност рада на одређено време је продужено са 12 на 24 месеца (члан 37);

(4) Укида се посебна тарифа (увећање од 26%) за рад у сменама (члан 108). (Остаје увећана накнада за ноћни рад. Сада се то ради дупло.)

(5) У обрачун зарада за време годишњих одмора и даље улазе сва примања преко зараде (бонуси, прековремени рад, 13. плата, надокнада за рад празником итд), али се сада као просек за обрачун узима 12 месеци, а не последња три месеца уочи годишњег одмора (члан 114).

(6) За одлазак у пензију ће се убудуће исплаћивати отпремнина у износу од две (а не три) просечне зараде (члан 119).

Зашто се уопште усваја нови закон о раду? Зато што постојећи представља препреку запошљавању, посебно за људе старије од 50 година. Пословање никада није могуће без трошкова, али ако закон послодавцу наметне неразумне трошкове, он неће да покреће посао или ће радити на црно да би их избегао. (Види шире о томе на http://bit.ly/1oYGy1b) Постојећи закон о раду је радио управо то – наметао неразумне трошкове пословању, посебно за људе старије од 50 година. За њих је та препрека уколоњена. 

Неке одредбе које стварају неразумне трошкове и отежавају пословање су остале, посебно оне које задржавају неразумне синдикалне привилегије. Оне су и биле разлог због кога је настала читава синдикална индустрија од 24.000 синдикалне организације, углавном у јавном сектору и у предузећима у реструктурирању.

Међу њима, најспорнија одредба (која је била избачена у претходној верзији) је проширено дејство колективног уговора (члан 257). Зашто проширено дејство ствара неразумне трошкове у пословању? Када синдикати и послодавци у некој привредној грани добровољно закључе колективни уговор по коме се договоре да, рецимо, сви запослени добијају 13. плату, проширено дејство ту одредбу проширује и на послодавце који не желе да потпишу колективни уговор, а налазе се у истој привредној грани. Неразуман трошак за послодавце који не желе да буду део колективног уговора је очигледан, и представља препреку пословању.

Није јасно зашто су синдикалне вође организовале протесте синдиката због овог закона. Репрезентативни синдикати могу да буду веома задовољни, јер им одредбе о утврђивању репрезентативности гарантују монопол који тренутно имају међу синдикатима (чланови 218-237). Претходни предлог подразумевао је укидање вета који репрезентативни синдикати имају у додељивању статуса репрезентативног синдиката другим (тренутно нерепрезентативним) синдикатима. Социјално-економски савет остаје тело у коме представници репрезентативних синдиката могу да спрече било који синдикат који је стекао услове за репрезентативност да добије статус репрезентативности и постане члан Савета. (Један од нерепрезентативних синдиката већ неколико година чека на одлуку Савета да постане репрезентативни синдикат, иако је испунио све услове.)

Претходни предлог је такође подразумевао укидање праксе обавезног издвајања послодавца за синдикалну касу (члан 207). То решење је преживело: послодавац је и даље дужан да запосленом који је члан синдиката на име синдикалне чланарине одбије износ од зараде на основу његове писмене изјаве и тај износ уплати на одговарајући рачун синдиката, као и да синдикату обезбеди простор за рад.

Коначно, претходни предлог закон предвидео је да чињеница да сте представник синдиката не може да вас спаси губитка посла само зато што сте представник синдиката. И то решење је преживело (члан 188). Замислите предузеће у коме је запослено 50 радника. Да бисте направили синдикат потребно вам је двоје запослених. Теоријски, то значи да у фирми можете да имате 25 синдиката и 25 радника које никако не можете да отпуститите само зато што су представници синдиката.

Какви ће бити ефекти овог закона на запошљавање?
С обзиром на околности у којима ће се примењивати, вероватно веома мали. Старији људи ће лакше долазити до новог посла (јер више нема обавезе да им се исплаћују отпремнине за све године радног стажа), односно имаће једну велику препреку мање. Међутим, оваква ограничена реформа радног законодавства није довољна. Овај закон је далеко лошији од Ђинђићевог Закона о раду из 2001. године. Лошији је и од предлога СПС-а и ПУПС-а из јануара ове године, јер задржава синдикалну индустрију. Али он јесте мали корак у правом правцу. Такође, да би дошло до раста запошљавања, а то је крајњи циљ, до тога ће доћи једино ако се промене обаве заједно са осталим неопходним реформама које воде до већег запошљавања. Од тих реформи за сада нисмо ништа видели.