Prednosti i mane novog Zakona o radu

Ministarstvom rada su upravljali SPS i PUPS. Ministarstvo privrede nije bilo autor ovog predloga, ali ga je podržalo, jer je bio korak u dobrom pravcu. To su sledeće promene:

(1) Ukida se obaveza poslodavca da prilikom otpuštanja radnika isplaćuje otpremnine za sve godine radnog staža (čak iako su radniku te otpremnine već bile isplaćene kod prethodnog poslodavca). Sada se otpremina obračunava samo s obzirom na godine provedene kod poslednjeg poslodavca (član 158);

(2) minuli rad se obračunava samo za godine provedene kod poslednjeg poslodavca, umesto da se obračunava za sve godine radnog staža kao danas (član 108);

(3) Mogućnost rada na određeno vreme je produženo sa 12 na 24 meseca (član 37);

(4) Ukida se posebna tarifa (uvećanje od 26%) za rad u smenama (član 108). (Ostaje uvećana naknada za noćni rad. Sada se to radi duplo.)

(5) U obračun zarada za vreme godišnjih odmora i dalje ulaze sva primanja preko zarade (bonusi, prekovremeni rad, 13. plata, nadoknada za rad praznikom itd), ali se sada kao prosek za obračun uzima 12 meseci, a ne poslednja tri meseca uoči godišnjeg odmora (član 114).

(6) Za odlazak u penziju će se ubuduće isplaćivati otpremnina u iznosu od dve (a ne tri) prosečne zarade (član 119).

Zašto se uopšte usvaja novi zakon o radu? Zato što postojeći predstavlja prepreku zapošljavanju, posebno za ljude starije od 50 godina. Poslovanje nikada nije moguće bez troškova, ali ako zakon poslodavcu nametne nerazumne troškove, on neće da pokreće posao ili će raditi na crno da bi ih izbegao. (Vidi šire o tome na http://bit.ly/1oYGy1b) Postojeći zakon o radu je radio upravo to – nametao nerazumne troškove poslovanju, posebno za ljude starije od 50 godina. Za njih je ta prepreka ukolonjena. 

Neke odredbe koje stvaraju nerazumne troškove i otežavaju poslovanje su ostale, posebno one koje zadržavaju nerazumne sindikalne privilegije. One su i bile razlog zbog koga je nastala čitava sindikalna industrija od 24.000 sindikalne organizacije, uglavnom u javnom sektoru i u preduzećima u restrukturiranju.

Među njima, najspornija odredba (koja je bila izbačena u prethodnoj verziji) je prošireno dejstvo kolektivnog ugovora (član 257). Zašto prošireno dejstvo stvara nerazumne troškove u poslovanju? Kada sindikati i poslodavci u nekoj privrednoj grani dobrovoljno zaključe kolektivni ugovor po kome se dogovore da, recimo, svi zaposleni dobijaju 13. platu, prošireno dejstvo tu odredbu proširuje i na poslodavce koji ne žele da potpišu kolektivni ugovor, a nalaze se u istoj privrednoj grani. Nerazuman trošak za poslodavce koji ne žele da budu deo kolektivnog ugovora je očigledan, i predstavlja prepreku poslovanju.

Nije jasno zašto su sindikalne vođe organizovale proteste sindikata zbog ovog zakona. Reprezentativni sindikati mogu da budu veoma zadovoljni, jer im odredbe o utvrđivanju reprezentativnosti garantuju monopol koji trenutno imaju među sindikatima (članovi 218-237). Prethodni predlog podrazumevao je ukidanje veta koji reprezentativni sindikati imaju u dodeljivanju statusa reprezentativnog sindikata drugim (trenutno nereprezentativnim) sindikatima. Socijalno-ekonomski savet ostaje telo u kome predstavnici reprezentativnih sindikata mogu da spreče bilo koji sindikat koji je stekao uslove za reprezentativnost da dobije status reprezentativnosti i postane član Saveta. (Jedan od nereprezentativnih sindikata već nekoliko godina čeka na odluku Saveta da postane reprezentativni sindikat, iako je ispunio sve uslove.)

Prethodni predlog je takođe podrazumevao ukidanje prakse obaveznog izdvajanja poslodavca za sindikalnu kasu (član 207). To rešenje je preživelo: poslodavac je i dalje dužan da zaposlenom koji je član sindikata na ime sindikalne članarine odbije iznos od zarade na osnovu njegove pismene izjave i taj iznos uplati na odgovarajući račun sindikata, kao i da sindikatu obezbedi prostor za rad.

Konačno, prethodni predlog zakon predvideo je da činjenica da ste predstavnik sindikata ne može da vas spasi gubitka posla samo zato što ste predstavnik sindikata. I to rešenje je preživelo (član 188). Zamislite preduzeće u kome je zaposleno 50 radnika. Da biste napravili sindikat potrebno vam je dvoje zaposlenih. Teorijski, to znači da u firmi možete da imate 25 sindikata i 25 radnika koje nikako ne možete da otpustitite samo zato što su predstavnici sindikata.

Kakvi će biti efekti ovog zakona na zapošljavanje?
S obzirom na okolnosti u kojima će se primenjivati, verovatno veoma mali. Stariji ljudi će lakše dolaziti do novog posla (jer više nema obaveze da im se isplaćuju otpremnine za sve godine radnog staža), odnosno imaće jednu veliku prepreku manje. Međutim, ovakva ograničena reforma radnog zakonodavstva nije dovoljna. Ovaj zakon je daleko lošiji od Đinđićevog Zakona o radu iz 2001. godine. Lošiji je i od predloga SPS-a i PUPS-a iz januara ove godine, jer zadržava sindikalnu industriju. Ali on jeste mali korak u pravom pravcu. Takođe, da bi došlo do rasta zapošljavanja, a to je krajnji cilj, do toga će doći jedino ako se promene obave zajedno sa ostalim neophodnim reformama koje vode do većeg zapošljavanja. Od tih reformi za sada nismo ništa videli.