Осуђени Сретен Јоцић путем медија најављује убиства, али и оптужује за припрему убиства

Медији ћуте. Закон о јавном информисању, новинарски кодекс и кривични закон очигледно постоје само на папиру, јер се у пракси по њима не поступа.

У таквим околностима оптужени или осуђени су идеалан избор за обрачун са политичким или неким другим противником јер би и казна коју би евентуално добили за изношење лажи била безначајна у односу на казну затвора која им прети или на коју су већ осуђени.

“Новинарска питања”
Сретен Јоцић осуђен на 15 година затвора због подстрекавања на убиство у интервјуу недељнику Експрес оптужује пре свега црногорског бизнисмена Ратка Кнежевића за бројна кривична дела, али уз то оптужује и бившег градоначелника Драган Ђиласа да са Кнежевићем припрема атентат на Александра Вучића. Све ово новинар преноси без ограђивања. У интервјуу новинар такође повлачи паралелу између убиства Иве Пуканића, власника хрватског недељника Национал (за који је Јоцић био оптужен као организатор, али је ослобођен), и безбедности власника дневног листа Курир Александра Родића.

“Да ли Аци прети опасност да му се нешто лосе деси па да за то оптуже Вучића?” гласи питање новинара на које Јоцић одговара: “Ја мисим да неће, увек примењују другу варијанту. Њега ће највероватније да отрују. Или му спремају саобраћајку или тровање”. Уместо захтева да пружи доказе за такве тврдње новинар наставља се сугестивним питањима: “А да оптуже Вучића?” на које не добија одговор.

Последњи такав пример је интервју Сретена Јоцића познатог као Јоца Амстердам осуђеног на 15 година због подстрекавања на убиство Горана Марјановића 1995. године. Јоцић је у интервјуу Експресу изнео низ оптужби, па чак и најаве могућих убистава. С једне стране је могућа кривична одговорност самог Јоцића за изношење оваквих оптужби, али чини се важнија је одговорност медија који такве тврдње једног осуђеника без доказа и ограђивања објављују.

Полиција као орган откривања кривичног дела морала би да провери наводе Сретена Јоцића и да га испита у вези са свим што је изнео у јавност. Уколико његови наводи нису тачни онда би се против Јоцића могао покренути поступак, јер у кривичном законику Србије постоји кривично дело лажно пријављивање.

„Онај ко подметањем трагова кривичног дела или на други начин изазове покретање кривичног поступка због кривичног дела за које се гони по службеној дужности против лица за које зна да није учинилац тог дела,казниће се затвором од шест месеци до пет година”, гласи други став у члану 334.  

Антонијевић: Негде се мора подвући црта

Директор Комитета правника за људска права Милан Антонијевић каже да тужилаштво мора да реагује, након овог интервјуа.

“Није новост да имамо прогањање кроз медије бројних људи. Медији то преносе јер знају да неће бити одговорни. А они који иза тога стоје знају да се штета која се тиме производи исплати. Објављивањем оваквих информација из непоузданих извора једноставно производи жељени ефекат”, каже Антонијевић.

Ко је Сретен Јоцић

Сретен Јоцић познат као Јоца Амстердам ухапшен је 2001. у Бугарској по потерницама Србије и Холандије. Бугарска је одлучила да га изручи Холандији која га је тражила због тешких кривичних дела. Након што је издржао казну изручен је Србији 2006. да би након три месеца у притвору изашао на слободу уз полагање јемства од 300.000 евра.

Поново је ухапшен 27. априла 2009. године у Београду због сумње да је организовао убиство хрватског новинара Иве Пуканића.

За подстрекавање на убиство Горана Марјановића осуђен је 2010. на 15 година затвора, али му је две године касније казна смањена за трећину општом амнестијом. 

Правноснажно је ослобођен оптужби за организовање убиства Пуканића 2015. године.

“Истражни органи морају да утврде да ли има елемената кривичног дела” објашњава Антонијевић и додаје да би требало покренути и поступак за лажно пријављивање.

Он сматра да овакво медијско извештавање мора да престане, јер је то питање и опстанка новинарства.

“Црта се мора подвући. Имали смо и раније медије који су тако нешто преносили, али је питање где је граница”, каже Антонијевић и додаје да је питање само новинарске етике у овом случају преблаго.

Чињеница је да слобода изражавања гарантована свима, па и осуђенима за најтежа кривична дела, али ни они ни било ко други нема право да износи оптужбе без доказа, а камоли да најављује убиства.

Скроза: Недопустиво угрожавање безбедности других људи  

Тамара Скроза, чланица Комисије за жалбе Света за штампу, каже да је према кодексу недопустиво да се новинар ставља у службу једног човека, једне политике, једног мишљења.

“Овде је у питању подстицање на насиље и то не само од стране саговорника него и подстрекавање новинара. Шта год мислили о некоме, ма каква та особа била недопустиво је овакво угрожавање безбедности”, истиче Скроза.

Она оцењује да је интервју од почетка до краја проблематичан, али да је већи проблем то што је опасан.

“Не може слобода говора да се потеже као аргумент за угрожавање нечије слободе или безбедности. Слобода говора престаје тамо где почиње слобода другог човека.  Мислим да је овим интервјуом угрожена и слобода и безбедност других људи”.

Новинар би морао да се огради од таквих ставова које износи саговорник, али и од било ког садржаја који угрожава некога.

“Овде не само да није било ограђивања, ни новинарског ни уредничког, него је саговорник подпитањима подстрекаван да износи ставове, да ли новинара да ли уредника”, наводи Скроза.

Са оптуженичке клупе износили оптужбе, а медији преносили

Подсетимо, ово није први случај да се кроз изјаве оптуженика или осуђеника спроводи кампања против политичких или неких других противника. Тако је Милорад Улемек, тада првооптужени за убиство премијера, сам себе оптужио за шверц дроге коју је полиција запленила, а циљ је био да за то оптужи владу Зорана Ђинђића. То су без ограда преносили медији и главна тема у тој изборној кампањи била је да је Зоран Ђиђић са својим сарадницима шверцовао дрогу.

Након што је истрага показала да Улемекове тврдње нису биле тачне прошли су месеци, а сам Улемек није могао да одговара за изречено јер је то говорио са клупе за оптужене. На исти начин су завршиле и оптужбе Дарка Шарића, оптуженог за шверц тона кокаина и прање пара, против полицајаца и тужилаца који су радили на његовом случају. Чак су полицајци и смањени са руководећих места након оптужби, а да оптужбе никада нису доказане.