Јужна Србија Инфо
Ћирилица | Latinica

Милан Раставац, човек који је васкрсао нишки фудбал

rssBookmark and Share

Нови Сад 29.09.2015.

Ево га још један дипломирани теоретичар фудбала, засигурно је гласио злобни коментар вечитих, дежурних критичара.

Милан Раставац, човек који је васкрсао нишки фудбал

Ипак, прво као инструктор у нашој кући фудбала, задужен за млађе категорије, а потом као алфа и омега српских репрезентативних, женских фудбалских тимова, демантовао их је у великом стилу

Рођен је 1973. године и у генерацији са Савом Милошевићем, делио је свлачионицу кадетске репрезентације старе Југославије, што довољно говори о играчком потенцијалу који је у ногама носио Милан Растовац, човек који је у рекордном року вратио смисао нишком фудбалу. Повреда га је рано преусмерила у тренерске воде у којима је, брзо се испоставило, пливао попут “ајкуле Муриња”. Све лиценце је заслужио са максималним бројем бодова и тако своје име златним словима уписао у анале Тренерске школе ФС Србије.

Ево га још један дипломирани теоретичар фудбала, засигурно је гласио злобни коментар вечитих, дежурних критичара. Ипак, прво као инструктор у нашој кући фудбала, задужен за млађе категорије, а потом као алфа и омега српских репрезентативних, женских фудбалских тимова, демантовао их је у великом стилу. Е, да га видимо сад, узвикнули су без дилеме поменути душебрижници, кад се Милан Растовац латио незахвалног посла, подизања на ноге посрнулог нишког великана. И поново су остали запушених уста!

Имајући у виду да млади и талентовани стручњак није превише познат широј јавности, на почетку разговора за наш портал, осврнуо се на своје ране радове...

"Рођен сам у Вршцу, али су моји дошли у Нови Сад кад сам имао пет година. Прошао сам све категорије у ФК Војводина и био сам члан кадетске репрезентације старе Југославије у генерацији са Савом Милошевићем. Био сам везни играч, а после сам носио дрес Кабела, панчевачког Динама, Младости из Бачког Јарка, да бих доживео повреду колена и релативно рано завршио каријеру".

Јесу ли вас због тога брзо заокупиле тренерске идеје?

"Ја сам још као активан играч радио на тренерском усавршавању и чим сам окачио копачке о клин, почео сам да радим са млађим категоријама у ФК Нови Сад, са различитим узрастима од пионирског до омладинског".

Да ли сте имали неког тренерског идола?

"Не, нисам се у том смислу везивао ни за кога".

А што се прича да сте "искочили из шињела" Мише Косановића?

"А ха, јесте то тачно и ево како је кренула наша сарадња. Док сам радио са децом у Новом Саду, добио сам прилику да волонтирам приликом регионалних селекција и тај сегмент је водио Лајчика Кокаи. Е, кад је отишао у пензију, предложио је мене за свог наследника, на позицији инструктора ФС Србије, задужен за регион Војводина. Некако у исто време сам положио за А лиценцу и то са максималним бројем поена, што се до тада није догодило и Бата Ђора који је у то време био све и свја у Савезу, чим је добио предлог Кокаија, промовисао ме у инструктора".

Шта је био ваш први корак?

"У то време рад с млађим категоријама није био систематизован и ухватили смо се у коштац с тим проблемом, заједно са Милошем Миљанићем. Дакле, план нам је био да направимо програм рада за све старосне категорије и то од 13 до 18 година. То је било 2006.године".

И која је генерација прва прошла тај програм рада?

"Била је то генерација “94” која је постала првак Европе, што је можда коинциденција, а одмах затим је генерација “95” постала првак света на Новом Зеланду".

Колико сте радили тај посао у Савезу?

"Осам година и то тако што сам кренуо од “92” годишта, до “2000” кад сам одлазио. У једном тренутку сам добио понуду да водим женске репрезентативне селекције. Е, ту је велику улогу одиграо Миша Косановић који је човек способан да се унутар фудбала бави са ширим спектром активности, јер му образовање то омогућава. Често сам с њим причао у вези поменутог програма рада за млађе узрасте и добијао сугестије и корекције".

Је л' морао да се потруди како би вас убедио да се прихватите рада са женским селекцијама?

"Искрен да будем, ја нисам ни знао да ми имамо женски фудбал. У први мах сам помислио шта ће мени то и онда је Косан ступио на сцени говорећи: “Не, не, ти си луд, одмах то да прихватиш”! Објаснио ми је да нигде нећу добити различити ниво узраста, квалитетну децу, врхунске услове за рад, јако такмичење и могућност да развијам програме, а да ме при том нико не дира. Највише у смислу да нема великог фокуса јавности".

Јесте ли после тог Мишиног излагања одмах преломили?

"Управо тако и преузео сам бригу о селекцији девојака У 19 и контролисао рад У 17 и А селекције. Значи све. И одмах сам приступио развијању програма за поменуте старосне категорије".

Можете ли да наведете кључне мотиве због којих девојчице почну да тренирају фудбал, а не иду на неки плес или слично?"

"Једноставно, то су исто деца која воле фудбал и гледају све утакмице на телевизији и знају све играче. Вероватно су негде ухватиле ту “жицу” да заволе фудбал. А шта се дешава даље? Оне крену да тренирају и само наилазе на спотицања. Прво им родитељи замерају питајући их где су баш нашле фудбал да играју! Исто тако, другарице и другови их саветују да одустану и онда нађу момка који им исто каже “дај, мани се тог фудбала”. Уз све то, углавном су у слабим клубовима и имају лоше услове за рад и муче се за путовања".

Ту изгледа опстају само младе даме са челичном вољом?

"Баш тако, оне које све то прегрме и после стигну да упишу факултет, заиста су праве фудбалске јунакиње. Е, сад, што се тиче њиховог квалитета, практично је све исто као у мушком. Техничко-тактички захтеви према девојкама су идентични као и према дечацима, пошто је реч о истом програму. Оне једино нису способне да физички изведу на тој брзини и да толико брзо трају".

На чему програм посебно инсистира, шта је његова база?

"Програм се развија из различитих врста сарадње у различитим односима. Значи, креће од односа 1 на 1 и у сваком постоји дефанзивни и офанзивни аспект. Потом иде однос 2 на 2, 3 на 3, 4 на 4, 5 на 5, 6 на 6, све до 9 на 9 и 10 на 10, после чега на ред долазе сви ти односи у ситуационим условима. А то значи шта тим ради када се брани ниско, када се брани у средњој зони или када ради високи пресинг. Следећа фаза програма тиче се шта тим ради када улази у игру, ради брзи напад из средње зоне и завршницу".

Милан Раставац на клупи Радничког из Ниша

Је л' девојчице брже капирају куда да трче и шта и како да ураде с лоптом?

"Да, брже капирају и у једној јединици времена могу да контролишу више ствари. Визура им је боља и брзо су прихватале све новине".

Колико имамо регистрованих девојака у копачкама?

"Имамо 1200 фудбалерки, док их у Немачкој има 1.000.000, тако да тај податак баца право светло на малопређашњи податак о нашој репрезентацији као најефикаснијој. Е, кад се тај циклус и програм завршио, ја више нисам имао мотив шта даље и тада се појавила понуда Мише Косановића да му будем помоћник у љубљанској Олимпији. Отприлике, то је била нека логична степеница у мом тренерском развоју. Пре тога је постојала опција да му будем асистент у Кини, међутим, одлучио сам да останем у земљи и завршим посао са добијањем ПРОФИ лиценце и опет сам имао најбоље резултате у класи".

Због чега некадашњи врхунски фудбалери теже долазе до ПРО лиценце него играчи мање звучног имена, о чему се ту ради?

"Сада је тај упис на ПРОФИ лиценцу сведен да се он рангира бодовно за одређене сегменте који су познати. Е, сад, реална слика је оваква. Има доста великих играча који на брз начин хоће стигну до могућности да воде велике клубове. Притом нису спремни да прођу тај уводни део који би им у ствари помогао да мало дуже трају. Савез има велики интерес да што више некадашњих играча уђе у тренерске воде, а друга ствар, ако хоће да буду спортски директори или неки други функционери, много је боље по све бивше асове ако су прошли цео пут до добијања ПРО лиценце. Из тог разлога не треба да буду нестрпљиви и прескачу степенике".

Зар према новим критеријумима, не могу да их прескачу, ма колико то желели?

"Да, морају да имају неки претходни минули рад, неку лиценцу већ направљену, а једино се у екстремним ситуацијама праве изузеци у случајевима кад кандидат има 25 и више наступа за репрезентацију и тако нешто".

Захваљујући коме сте добили прилику да се у Војводини формирате и као тренер првог тима?

"Са Џимиком Марићем се дуго знам, радили смо заједно и са млађим категоријама Новог Сада, када је Пеца Курћубић био тренер првог тима, Марић омладинаца, Драган Ивановић који последњих 10 година држи ЧСК у Челареву, био је тренер кадета, Милан Косановић је водио млађе кадете, а ја и Васа Орловић и Спаса Јелачић пионирске селекције. То је била група људи која је опстала, сви смо на тренерским позицијама и напредовали. И тако, одмах сам прихватио Џимикин позив да му будем помоћник, јер сам савладао пуно тога и желео сам да што више будем укључен у тренажни процес".

По чему посебно памтите тај период?

"По томе што смо забележили најбољи старт у последњих 100 година клуба. У првих осам кола имали смо седам победа, да бих на полусезони добио позив од нишког Радничког".

Под каквим околностима сте задобили поверење Нишлија?

"Дуго сам радио у Савезу и једно време као координатор инструкторске службе, тако да хтео не хтео, морао сам да сарађујем са тренерима из целе Србије и све их знам. У једном тренутку Раднички је тражио тренера, нудили су им се неки старији стручњаци, да би председник клуба Видак Перовић преломио и одлучио да ангажује младог тренера. И онда су ме моји пријатељи из Ниша препоручили, председник ме позвао на разговор и брзо смо се договорили".

Да ли је било мало треме с обзиром да сте дебитовали као шеф струке једног суперлигаша?

"До тог дана сам иза себе имао 15 година стажа и заиста се веома добро сналазим унутар тренажног процеса, да сам с великим нестрпљењем ишчекивао дан када ћу добити прилику да самостално водим екипу. Исто тако, сви из мог блиског окружења су ми говорили да је време да почнем нешто сам да радим. Генерално, драго ми је што сам на сваку следећу степеницу крочио, пошто сам на претходној чврсто стајао и никад нисам нигде журио, што ми је до сада увек помагало у каријери".

Шта сте рекли играчима на првом тренингу?

"Прва ми је идеја била да им вратим самопоуздање, да их убедим да они могу да побегну са те претпоследње позиције на којој смо били на полусезони. Срећа је била и зато сам и прихватио да дођем, што сам пред собом имао цео зимски припремни период, односно довољно времена да се бавим са игром коју ћемо да прикажемо на пролеће. А док сам био у Савезу, имао сам три или четири дана и утакмицу, тако да сам научио шта се може урадити за то кратко време. И онда добијем два месеца да радим са екипом, иди, бре, то је комфор"!

Шта је био први сигнал да сте на добром путу?

"То што нисмо изгубили ниједну утакмицу на контролним мечевима и зато су ми играчи прилазили и говорили како су последњи пут победили на припремама пре три године. Такође, одмах сам апострофирао да је добро што прве утакмице имамо са Звездом и Партизаном, док нас нико не зна и сигурно потцењује. Углавном, завршили смо сезону са 25 бодова, што је најбољи скор Радничког у последње 33 године. Примили смо само шест голова за полусезону, што је најмања бројка у историји клуба".

Уз помоћ каквих “трикова” вам је то пошло за руком?

"Одговор се крије у једној од мојих омиљених крилатица која гласи да без мотивисаног играча спремног да се посвети колективу, нема добрих резултата. Нагласио бих да смо се за сваког противника припремали идентично, а једино што смо против ових “великих” морали да контролишемо више ствари".

Као на пример, благо речено, евентуално некоректно суђење?

"Између осталог, стварно смо се бавили и тим сегментом. Исто тако, на таквим мечевима неопходно је мало кочити играче, јер имају екстремно велику жељу да се искажу. А на овим осталим мечевима, мораш мало да их погуш. На крају смо сви били срећни".

О чему сте размишљали по завршетку првенства?

"Идеја је била да задржимо све играче који су нам носили игру и да попунимо упражњена места са играчима из региона Источна Србија, пошто нисмо имали паре за квалитетнија појачања. Ишли смо и на варијанту да доведемо неког играча који не нађе инострани ангажман. Успели смо да задржимо осам стандардних првотимаца, пар клинаца смо довели после селективних утакмица које смо организовали и придружили су нам се Игњатијевић, Росић, Трифунович, Блажић и Гума Богдановић. Нормално, морали смо с њима да правимо такав дил да буду у лабавом односу, јер другачије не би дошли. И тако су наше редове напустили Росић и Трифуновић, док је Игњатијевић отишао више због породичних разлога".

Јесте ли задовољни интересовањем нишке публике?

"Стално су ми причали како су очекивали више навијача, али смо на последњих неколико утакмица имали по 5-6.000 гледалаца, што је значајна цифра за наше услове. Имали смо само малер што смо на тим мечевима забележили ремије, тако да жалимо због нека два бода више које смо могли да укњижимо, како бисмо били потпуно задовољни са собом. Верујем да ћемо наставити са добрим партијама и да ћемо да задржимо пажњу публике".

Прижељкујете ли у догледно време позив неког од наших највећих клубова?

"Што се мене тиче, могао бих да одговорим сваком изазову унутар српског фудбала! Овог тренутка сам савршено срећан у Нишу, имам добру прилику за квалитетан рад, уживам подршку са свих страна и ова позиција ми омогућава и те како да се развијам као тренер и напредујем".

Колико је далеко дан када ће српска репрезентација да почне са приказивањем партија које ће бити у складу са великим могућностима појединаца?

"Селектори су ти који морају да пронађу начин да их уклопе у колектив, што и јесте њихов посао. То није лако ни у једном националном тиму са великим звездама. Сви имају посебне услове наћи начин да се функционише са највећим асовима. Недавно сам био на утакмици између Албаније и Португалије, на, да тако кажем, молбу селектора Ћурчића и видео да Роналдо на терену ни приближно није изгледао као у Реалу. Дефинитивно, ми нисмо то успели да остваримо са нашим звездама у тиму, поготово што немамо резултате, јер да их имамо, селектор би лакше уклапао коцкице. Речју, налазимо се у мучном периоду тражења тимске игре која једино обезбеђује жељене резултате".

Избори на свим нивоима ФС Србије су на помолу. Очекујете ли неке нове ветрове у српском фудбалу?

"Стање у нашем фудбалу не може да промени ни ФИФА, ни УЕФА, нити Европска унија, него једино ми сами. Тренери треба да се боре да њихови играчи одиграју што боље, да се не ваљају по терену, а деца треба брже да додају лопту. Судије на исти начин треба да се потруде и ствари мењају у свом домену, као и функционери савеза. Од приче како неко и нешто не ваља, немамо ништа, поента је да сви кренемо од себе самих и себе учинимо квалитетнијим фудбалским радницима".

Милорад Плазинић, mozzartsport.com

Коментара: 0


#   фудбал   образовање   Раднички ФК   Нови Сад   интервју   Видак Перовић   Источна Србија   женски фудбал   Милан Раставац   3 на 3   Го игра
@NisRadnicki @


 


[ Додај коментар ]





Будите у току

Дозволите обавештења са овог портала о актуелним збивањима