Био сам први пут на протесту, са пензионерима у Нишу

Удружење председника скупштине станара започело је борбу за ниже цене и боље услове живота у стамбеним зградама још крајем марта. Од тада је дошло до смањења цене грејања и усвојена је нова Одлука о топлотној енергији, чиме су неки од захтева испуњени . Од Паркинг сервиса су тражили место независног посматрача у Надзорном одбору, као измену Одлуке о оснивању којом ће се образложити профил и делатности овог јавног предузећа. Подршку у борби против савремених јаничара, како су их назвали чланови овог удружења, јуче им је пружило неколико стотина незадовољних Нишлија, решених да овог хладног октобарског поподнева прошетају који километар по свом граду.

Једино што су у овом мирном протесту учествовали махом старији грађани.

И мени је ово био први протест, званично. Оно деведесетих не желим да рачунам, тада сам био клинац који није имао представу о чему је реч и узвикивао сам пароле зато што и тата то исто ради. За последњи студентски протест на мом факултету ме је себично заболело дупе, јер сам већ завршавао студије, па сам одустао на већ први помен мантри о студентским правима, сматрајући читав потез донкихотовским. А јуче сам се нешто пре 16 часова нацртао испред Топлане заједно са другаром који је пошао са мном да фотка. Искрено, више због шљаке, него због грађанске одговорности.

И да, осећам се поприлично јадно због тога.

До четири поподне већ се скупио поприличан број људи на тротоару испред градске Топлане. Долазили су у мањим групама, поздрављајући се кратким звиждуцима у пиштаљке попут клинаца. Пар стараца је донело и транспаренте, а појавило се и неколико полицијских аутомобила. Међу стотинак пензионера и средовечних људи, спазио сам и, по некој мојој процени, једва петнаестак млађих лица, од којих сам седморо лично познавао. Имао сам чак и њихове бројеве телефона, толико смо се добро знали.

Нисам био изненађен таквим стањем. Свестан сам да већина младих у Србији ни не зна како изгледа рачун за грејање, а камоли да поседују ауто чије паркирање може проузроковати проблем са Паркинг сервисом. Из тог угла, можда и илузија да их се ово не тиче делује разумљиво. Али заправо се тиче свих нас и сви то врло добро знамо, само нас је често баш брига.

Док се број људи повећава, срећем другара с којим сам раније ишао на журке, а у међувремену смо постали и колеге. Интересује ме разлог његовог доласка, па га започињемо разговор прожет звиждуцима и тестирањем мегафона неколико метара од нас.

- Дошао сам да подржим грађански активизам, да као омладинац дам свој допринос. Јако је битно да се млади укључе у решавање проблема у својој околини, без обзира да ли се ради о грејању, паркинг сервису или нечему трећем. Нажалост, видиш и сам, мало младих има - прича ми Игор.

- Аха, проваљујем. Тако показујемо колико нас заправо заболе - кажем.

- Па апатија, човече, као неки дубок сан. Жалосно.

Сада се окупио већ поприличан број људи и одмах сам схватио колико је заправо ово све организовано и цивилизовано. Након обраћања представника Удружења скупштине станара, уобичајеног сканидарања "Лопови" и "На улицу", људи су кренули у шетњу булеваром. Полицијски аутомобили су се налазили на челу колоне, а појединци у прслуцима су обезбеђивали шетаче да их случајно не згазе аутомобили из леве траке. Нигде сузавца, топовских удара, ни Молотовљевих коктела, док се реч демократија исписује на небу уз помоћ облака.

Шта је ово? Јесам ли ја у Данској или у Србији?

Док шетамо, често излазим из гомиле, мало како бих проучио састав људи, а и због звука пиштаљке који ми пара уши, јер деда поред мене баш не одустаје. Како се колона креће, прикључује јој се све више људи, али и даље недовољан број младих. Крећемо се два на сат, скоро као у поворци на сахрани, па би неки пасивни посматрач овој шетњи приписао недостатак енергије. Али ови људи не стају, они звижде, трубе, један тип је чак и стискао гумену паткицу. Дуж читавог булевара појављују се људи на прозорима и терасама који посматрају или снимају телефонима.

Враћам се у гужву међу мени познате људе. Поново ме исти деда препада својом судијском пиштаљком, а затим чујем другара како изговара:

- Баш волим протесте, човече. Подсећају ме на детињство. Раније су ме успављивали ови звуци.

Да, помислим, има неку симболику то што он прича, али не стижем да размишљам о томе јер ми ток мисли скреће старија жена на само пар метара од мене, која прича са неким док руке држи високо прекрштене на грудима.

- Пази, ако сада одустанемо, почеће да нас бесе на улици - каже она.

Ово ме је забринуло јер, хипотетички, ако би стварно обесили све ове старије људе, остали би само апатични омладинци, а онда смо га тек угасили. Нисам желео да замишљам такав сценарио, већ сам погледао право испред себе, видео гомилу погрбљених људи како корачају са рукама иза леђа, па сам и ја урадио исто. Један тип се драо нешто о револуцији, Че Гевари и Чавезу. Океј, вероватно је мало претерао или је једноставно троловао, али је опет био ту, у маси пензионера, решен да се бори за права свих, на једино њему разумљив начин, али зар то не чини дисидента?

Полако је падао мрак и већ смо били испред канцеларије Паркинг сервиса. Сада је маса деловала много већа него када смо кренули од Топлане. Барем је мени, неискусном протестанту, тако изгледало. Али ево, док ово пишем, преко Јужних вести сазнајем да нас је било око три стотине. Људи скандирају, дозивају паука да их сада однесе ако може и док Ивица Живковић из Удружења председника скупштине станара говори о нелегитимности Паркинг сервиса, ја схватам да испред себе имам књишки пример грађанског активизма. Организованог, рационалног, са говорницима који вам дају оправдање да вичете "Лопови" и да се осећате добро због тога.

Дошло је време да се пређе до последње станице, Градске куће, мало даље низ улицу. Сада је већ пао мрак, а мени су се стопала смрзла и леђа су ме болела од скоро двосатног стајања. Могу само да замислим како је било старијима који су, притом, читаво време аплаудирали и давали подршку говорницима. Онда се испред скупштине појавио професор Ђокица Јовановић са све штаком, доказавши тако да није у затвору.

"Не дамо вас! Јебаћемо им мајку", чуло се из гомиле.

Тако, бре, људи, загрејте атмосферу на овој температури. Феелс лике хоме, коначно.

Јовановић је причао о одговорности градске власти према грађанима и наводио пример Исланда који се супротставио ММФ-у, а мени је неким делом било драго што присуствујем свему овоме. Знам да нисам аплаудирао, да сам се нон-стоп шетао и да нисам ни упола допринео колико и ови људи који су у просеку 30 година старији од мене.

Али макар сам био ту, па сам можда допринео да случајним посматрачима делује да има више људи, па су неки застали и прикључили или размислили макар о свему када су дошли гајбама.

Организатори су се на самом крају захвалили полицијским снагама што су професионално обавили задатак и обезбедили овај догађај. И то је можда прва јавна похвала полиције у српској историји. Суграђани су ме изненадили. Позитивно.

Протест се завршио и сви су полако кренули својим путем. Након 50 метара сам се нашао центру града. Око споменика, Мека и осталих ћевабџиница циркулисао је огроман број младих људи. Ушао сам са другаром у пекару да узмемо нешто за клопу и са нама је у реду чекала гомила клинаца обучених у дугачке џемпере из Њујоркера и врећасте тренерке. То је био други Ниш. Ниш који можда нема везе са оним у којем су започели студентски протести деведесетих. Ниш који нема фрку са топланом и ликовима са импровизованим дигитронима који дижу аутомобиле.

Али смирујем мисли, ћутим у глави. Не моралишем јер знам да је велика вероватноћа да ни ја не бих присуствовао протесту данас да ме уредници нису послали на задатак. Узимам свој сендвич и једино ми је жао лика због његових пресмешних тренерки, а не зато што се данас није борио за нижу цену грејања и мање дркање са Паркинг сервисом.

Просто је, ови проблеми погађају све. Студенти у изнајмљеним гајбама са централним грејањем ће плаћати једнако скупо као маторци у војним зградама. С једном разликом, младе изгледа стварно заболе за то, иако немају ту лову. Лакше кликћемо него што шетамо. Број лајкова на вестима је већи од броја људи на протесту. Ако ни због чега другог, онда макар из поштовања према старијима треба да будемо тамо, чисто да им се нађемо. Да им придржимо транспарент, суфлирамо псовку када не могу да се сете и чувамо их од аутомобила.

На млађима свет остаје? Ако вам неко то каже, молим вас, кажите му да ћути.

Урош Димитријевић vice.com/rs