"Diloitova" procena mačku o rep

Posle nedavne posete ruskog ministra Šojgua, u Srbiji više niko ne postavlja pitanje koliko vredi NIS, niti se polemiše o kapacitetu i pravcu gasovoda Južni tok

Ni posle tri dana od posete ruskog ministra za vanredne situacije Sergeja Šojgua Beogradu niko se od srpskih pregovarača nije oglasio da otkrije čime ih je to uvaženi gost omađijao, pa su pristali na bespogovorno sprovođenje međudržavnog energetskog sporazuma, potpisanog 25. januara u Kremlju.

Niko više ne postavlja pitanje „nepristojne” cene za NIS od 400 miliona evra, pravca i kapaciteta gasovoda Južni tok, završetka gradnje podzemnog skladišta Banatski Dvor, pa ni koliko će dugo „Gasprom” posle kupovine NIS-a imati monopol na srpskom tržištu.

Izgleda da je ruski ministar uspeo da ubedi i potpredsednika vlade i ministra ekonomije Mlađana Dinkića da ni cena za kontrolni paket u NIS-u više nije sporna, iako je daleko od procenjene tržišne vrednosti do koje je (na Dinkićev zahtev kao predsedavajućeg radne grupe za pregovore sa Rusima), došao „Diloit Srbija”. Po toj proceni, podsećanja radi, NIS vredi čak pet i po puta više – 2,2 milijarde evra. Srpska strana ni sa „Diloitovom” procenom nije uspela da privoli Ruse da plate više od 400 miliona evra navedenih u Protokolu o NIS-u, pa javnost s pravom može da pita – čemu procena posle ratifikovanja sporazuma i kako to „Diloit”, u tako kratkom roku, kao iz rukava, izbaci pravi iznos, za šta mu je plaćeno bezmalo pola miliona evra.

Sve u svemu, odgovore na mnoga pitanja povodom energetskog sporazuma sa Rusijom, koja su sa velikim zakašnjenjem postavljali i aktuelni ministri koji su sedeli i u prethodnoj vladi, trebalo je postaviti znatno pre nego što je taj dokument potpisan. Možda i zbog zakasnele ministarske pameti Srbija nije uspela da sačuva većinski udeo u NIS-u, a ni kontrolni paket u budućem zajedničkom preduzeću za izgradnju deonice Južnog toka kroz našu zemlju.

Sada je izvesno da se uveliko radi na pripremanju podataka za početak izrade studije izvodljivosti za izgradnju Južnog toka u „Srbijagasu”, a sredinom oktobra biće osnovana zajednička firma za njegovu izgradnju.

Izvesno je i da će kapacitet gasovoda biti veći od 10 milijardi kubnih metara godišnje, a Srbija sada troši tek petinu te količine. Za gas koji se preko njene teritorije bude transportovao drugim zemljama Srbija će naplaćivati tranzitnu taksu koja godišnje može da joj donese oko 200 miliona dolara. Sigurno je i da će cevovod iz Srbije proći i kroz Mađarsku, ali se ne zna da li će potom nastaviti preko Austrije ili Slovenije, da bi stigao do Italije. Za Srbiju je dobro i to što je Francuska ovih dana odlučila da se priključi ovom projektu, jer nije sasvim sigurna u izvesnost gradnje gasovoda Nabuko, konkurenta Južnom toku.

Ako se ima u vidu da je predviđeno da se ovim gasovodom iz Novorusijska ispod Crnog mora do Italije i južnih Apenina godišnje transportuje 30 milijardi kubika gasa, stručnjaci tvrde da nema sumnje da je reč o magistralnom, već da se sa sigurnošću može reći da je Južni tok transevropski gasovod.

Ono što, međutim, srpski pregovarači narednih dana moraju da definišu sa „Gaspromnjeftom” jeste pitanje Uredbe o zabrani uvoza derivata u Srbiju, koja je na snazi već šest godina. Odnosno, koliko Rusima treba vremena da modernizuju rafinerije, da bi one mogle da proizvode gorivo evropskog kvaliteta. Za potrošače je to veoma bitno, jer od toga zavisi kada će srpsko tržište biti otvoreno za uvoz goriva, što će omogućiti konkurenciju.

Nedopustivo je i da Srbija „Gaspromu” prepusti NIS-ova gasna i naftna nalazišta, budući da je reč o rudnom blagu koje se ne prodaje. Zato je neophodno utvrditi visinu rente za eksploataciju rudnog blaga.

Naredna dva meseca, koliko je Šojgu ostavio Srbiji za početak realizacije ovog velikog projekta, moraju se iskoristiti i da se sa Republičke direkcije za imovinu kapital prebaci na NIS, koji je 31. decembra 2007. u svom vlasništvu imao samo pečat i logo, a upravo se taj datum navodi u sporazumu kao presek stanja, odnosno čime je NIS u tom trenutku raspolagao.