Kamenoresci bez posla: U Babušnici "Maratonci ne trče više počasni krug"

U Babušnici kraj sa krajem jedva sastavljaju čak i kamenoresci.

Njih osim manjka posla, po priči jednog od retkih kamenorezaca koji ima registrovanu radnju Predraga Đorđevića, muči čak i nelojalna konkurencija koja, kako kaže, kuka za nepoznatim pokojnicima, a na još svežim grobovima ostavlja vizit-karte kako bi tako privoleli rodbinu pokojnika da baš od njih naruče nadgrobni spomenik.

Predrag Đorđević(64) iz Babušnice kamenorezački zanat izučio je u Leskovcu, a na zanat je krenuo čim je završio osmi razred.

Đorđević se priseća srećnijih vremena, kada se od kamenorezačkog zanata mnogo bolje živelo, iako se radilo potpuno ručno, bez modernih mašina.

"Još 1966. godine, čim sam završio osmi razred, otac me poslao na zanat kod kamenoresca u Leskovcu, jer sam rođen u selu Donji Dejan, kod Vlasotinca, ali u Babušnici živim i radim. Tu sam dve godine učio zanat. Bilo je mnogo naporno, bez mehanizacije, sve ručno, na snagu", priča Đorđević.

Ujutru kad treba nešto da se radi, dodaje on, prvo mora majstor da zagreje mehove, da isklepa gleta, čukove, špiceve, pa onda da ide u radnju, da štokuje, pikuje ili rupe da buši, a za ceo dan mogao si da izbušiš dve rupe dubine pet centimetara.

"Nekada je trebalo deset radnih dana da se napravi dobar spomenik od mermera. Ručno se klesalo, pisalo. Sad ima alat kakav ”oćeš", kaže Đorđević i dodaje da je danas zarada od ovog zanata neuporedivo manja.

Nekad smo imali sto posto zaradu od jednog spomenika, a danas nemaš ni jednu dnevnicu, kaže on, dodajući da je sada dobro, ako od spomenika “ostane 20 do 50 evra”.

Kada sam se doselio u Babušnicu 1972. godine, priča Predrag, bilo je oko 35.000 stanovnika, sad je ostalo 13.000.

"Pojedina sela su se ispraznila, po pet-šest ljudi, nema ko bre ni da umre. Jer čovek treba da se rodi pa da neko umre. Kad sam došao u Babušnicu bilo je preko 200 zanatskih radnji. Sad ne verujem da ima pet. Nemaš više ni ćurčiju, ni obućara, ni opančara", jada se Đorđević.

Prema njegovom mišljenju, jedan od razloga je i to što su zanatlije strpani u isti koš sa preduzetnicima.

"To nam je toliko teško i toliko obaveza imamo da ne možemo da živimo. Stari ljudi ne mogu da budu preduzetnici, nego onaj koji ima radnu snagu. Zato su i propale zanatske radnje", kaže Đorđević.

Veliki problem kamenorescima, koji u Babušnici rade legalno, predstavlja i nelojalna konkurencija koja po pravilu nije registrovana i radi na “crno”.

"Nabeđeni majstori čim čuju da je neko umro, uzimaju sveću u ruke i idu i kukaju da bi pokojnikova rodbina pazarila spomenik, a sutradan, nakon sahrane ostavljaju vizit-karte po grobovima", priča Đorđević.

Babušnica je nekada bila jedan od najvećih zanatskih centara u ovom delu Srbije.

Poslednjih decenija Babušnica je između ostalog postala čuvena i po vrsnim zidarima koji su gradili ogroman broj građevina širom nekadašnje Jugoslavije.

Babušnički zidari su živeli pečalbarskim načinom života, s proleća bi se opraštali od svojih porodica i krenuli u pečalbu širom SFRJ, ali i u inostranstvu, a u rodnu Babušnicu vraćali bi se s jeseni, kada staje građevinska sezona.

Korišćen materijal, Tanjug, RTS, RTV Belami