Konjarnik – selo za uživanje

Na sedmom kilometru od Žitorađe, vijugavim ali dobro održavanim putem što vodi prema Žitnom Potoku i Bojniku, ulazimo u selo Konjarnik. Na padinama planine Pasjače, utonulo u zelenilo, ovo živopisno selo, podseća na ona u Švajcarskoj. Tako je i uređeno: široke i prave ulice, velika dvorišta puna voća, povrća i cveća. Nema kuće koju ne krase ružičnjaci, uredno pokošena trava i saksije cveća duž stepeništa, balkona, prozora.

Ovamo smo stigli sa Miroljubom Milutinovićem, penzionerom iz Kaligrada, na poziv Miloša Jovanovića, njegovog kolege s kojim je nekada radio po školama u Bosni. Miloš je jedan od meštana Konjarnika, koji daje, što se kaže, dušu selu. On je, kao i najveći broj meštana penzioner, ali je organizovao i malu radionicu za izradu papirnih salveta, ubrusa, maramica. On je i inicijator kulturnih događanja, kojih je u ovoj planinskoj zabiti, zaista, poprilično.

Ušli smo u atraktivno uređeno dvorište Dragane i Siniše Dimčića u vreme kad se, pod mladom lipom u cvetu, održavalo književno veče troje mladih pesnika iz Žitorađe. Ovde smo zatekli i desetak slikara koji stvaraju u ovom prelepom okruženju zelenih brda i dolova. Uskoro će, vele, gostovati i folkolorni ansambli iz Niša, pa etno-grupe iz raznih mesta juga Srbije, pevači, književnici, istoričari i drugi.

–Ovo je selo penzionera. Ono oživi tek kad grane proleće. Tad ovamo nagrnu oni koji su iz Konjarnika otišli davno, pa su po gradovima Srbije, najviše u Nišu i Beogradu, stekli penzije. Za njima, kad dođe leto, eto sinova i kćeri, unuka i praunuka, pa selo postane kao mali grad. I to tako traje do jeseni, kad prvo odu mladi i do prvih snegova, kad odu i penzioneri. Od stotinak kuća, tek se iz trećine odžaka zimi može videti dim – kazuje Predrag Mišević, penzionisani pukovnik, dok sedimo na drvenim panjevima u lepo uređenom dvorištu Gorana i Slađane Nikolić. Oni su, kažu, radili u Žitorađi, u nekad poznatom metalskom preduzeću „Čelik”, ali su oboje ostali bez posla, pa su se okrenuli poljoprivredi. Goran pokušava da nešto učini na polju seoskog turizma i lovstva, ali se iz ovih planinskih krajeva još teško dolazi do tržišta za te poslove.

Predrag Mišević i Miloš Jovanović su potomci one 23 porodice koje su se krajem 19. veka ovde naselile iz doline Zete. Svaka je, kažu, imala najmanje po šest članova, što je posle naraslo na preko 100 kuća, sa 40 i više đaka u ovdašnjoj osnovnoj školi. Danas je manje stanovnika Konjarnika nego što ih je bilo kad su se doselili, škola je zatvorena pre petnaest godina, njena zgrada, bez vrata i prozora, urasla je u šikare. Svi koji su mogli otišli su posle rata: odrasli na posao, mladi na školovanje. Odavde potiče mnogo uglednih ljudi: pukovnika i generala, lekara i profesora, poslanika i političara, glumaca i slikara, naučnika i književnika.

I sada, kad se kao penzioneri vraćaju ovamo, na njive skoro niko ne ide. Pšenicu celog sela požanje kombajn za jedan dan, kaže Mišević. Za jedan ar zemlje ne može da se uzme ni 10 evra, dodaje Jovanović. Međutim, veliku nadu Konjarničani vide u firmi „Lazar” iz Blaca, poznatoj po farmi krava i mlečnim proizvodima, koja je ovde otkupila ili uzela u najam 60 hektara njiva i zasniva plantažu bilja za silažu.

A moglo bi ovo selo da bude privlačno i za turiste, iz zemlje i inostranstva. Ono je bogom dano za uživanje. Na nadmorskoj je visini od oko 400 metara, ima sopstveni vodovod sa planinskom vodom, dosta novih ili obnovljenih kuća, direktnu autobusku vezu sa Beogradom, Nišom i Prokupljem. Daleko nisu ni Leskovac, Bojnik i Lebane sa svojim znamenitostima. A tek okolne planine – Pasjača, Vidojevica i Radan.

Samo treba da se poradi na predstavljanju svih tih lepota. To sada pokušavaju oni koji se u Konjarnik vraćaju. Nadaju se da će ih ovde biti sve više i da ovo čarobno selo neće polako izumreti, kao mnoga u Srbiji.