Roditelji dece sa invaliditetom u borbi za status negovatelja

„Iskoristila sam instituciju Pitanje poslanika i postavila ovo pitanje na sednici Skupštine Srbije. Oni imaju rok 15 dana da na to pitanje odgovore, a taj rok ističe ove nedelje. Nakon toga ćemo u skladu sa njihovim odgovorom da delujemo dalje. Oni treba da odgovore koje su metode koristili kada su donosili zakon koji je podelio status roditelja i negovatelja i zbog čega su isključili roditelje iz sistema podrške države“, navodi za Niške Vesti poslanica Jedinstvene Srbije Nevena Stojanović.

Ona objašnjava da će, zavisno od odgovora Ministarstva, kasnije moći da pokrenu inicijativu za donošenje novog Zakona koji bi konačno izjednačio status roditelja i negovatelja, s obzirom da je prvi put ovo pitanje pokrenuto još početkom 2013. godine, kada su roditelji pokrenuli peticiju i prikupili više od 60.000 potpisa podrške.

„Želimo da ostvarimo dijalog između roditelja i Ministarstva, koji će biti konstantan. Šta ćemo naredno raditi zavisiće od odgovora Ministarstva. Želimo prvenstveno da se na ovaj problem obrati pažnja i podigne nivo svesti, pre svega, poslanicima, koji nisu bili upućeni u ovu situaciju jer to pitanje do sada nije bilo postavljeno na Skupštini“, dodaje poslanica Nevena Stojanović.

Predstavnik roditelja dece sa invaliditetom za grad Niš, u ovom slučaju, je istoričar Srđan Veselinović, koji ističe da bi donošenje novog Zakona finansijski veoma pomoglo roditeljima koji imaju dete sa nekom vrstom invaliditeta.

Za razliku od negovatelja koji od države dobijaju punu platu za staranje o napuštenom detetu sa invaliditetom, roditelji najčešće žive samo od socijalne pomoći, što nije dovoljno upravo zbog specifičnih potreba dece sa invaliditetom.

Veselinović navodi da je posao roditelja deteta sa invaliditetom nešto što zahteva neprekidno angažovanje, pa roditelji ne mogu da se bave ničim drugim, sem svojim detetom. Na taj način su ta deca i roditelji dovedeni u jedan nezavidan položaj da su na rubu egzistencije, jer kad ne mogu da rade jer moraju da brinenu o svom detetu, samim tim nemaju novac ni za lečenje, ni za osnovne potrebe deteta.

„S druge strane se nalaze negovatelji, odnosno porodice koje rade jedno veliko humano delo: brinu o napuštenoj deci sa invaliditetom. Tim porodicama država daje platu, što je razumljivo. Ali logično je da samim tim i biološki roditelji treba da budu izjednačeni sa negovateljskim porodicama. I mi smo članovi ove zajednice, a ozbiljnost jedne države se ogleda i u njenoj socijalnoj politici i brigi prema najslabijima“, objašnjava Veselinović.

On postavlja hipotetičko pitanje: šta bi bilo kada bi se svi roditelji odrekli svoje dece sa invaliditetom? Onda bi država morala da preuzme brigu o svoj toj deci i da finansijski podrži njihov život kod negovateljskih porodica. Veselinović dodaje da bi u tom slučaju najbolje rečenje bilo da se taj novac preusmeri na biološke porodice, jer je deci sa invaliditetom ipak najbolje pored svojih roditelja.

Narodni poslanik Dušan Milisavljević, koji se izborio za donošenje Zojinog zakona, samo je jedan od mnogih poslanika koji podržavaju inisijativu za izjednačavanje statusa roditelja dece sa invaliditetom i statusa negovatelja.