Nin: Srbija po javnim investicijama zaostaje za zemljama regiona

Samo što naši političari na vlasti više troše na plate, penzije i subvencije, jer im na kratak rok to obezbeđuje veću podršku za neke buduće izbore

Nedavno sam se, u neformalnom razgovoru sa jednim poznanikom iz Slovenije, koji je u svojim osamdesetim godinama života, i koji je u Srbiju poslednji put dolazio pre par decenija, susreo sa pitanjem - da li je, kada na prelazu Batrovci uđete u Srbiju, auto-put i dalje onako zapušten i izrazito neravan? I zaista, vrlo često, po povratku u Srbiju - na primer iz Mađarske ili Slovenije - golim okom se može uočiti razlika u kvalitetu infrastrukture. Slično se uočava i prilikom vožnje vozom, pri odlasku u dom zdravlja, bolnicu ili u školu. Isti zaključci se dobijaju i kada se pogledaju uporedivi podaci o mreži auto-puteva, prosečnoj brzini vozova, broju i prosečnoj starosti dijagnostičke opreme u bolnicama, stope opremljenosti naseljenih mesta sistemima za kanalizaciju, stanjem zagađenosti vazduha, visinom gubitaka u prenosu električne energije...

S tim u vezi, postavlja se pitanje zbog čega su dostupnost i kvalitet javne infrastrukture u Srbiji vidno lošiji nego u drugim zemljama centralne i istočne Evrope, a neretko i u odnosu na pojedine balkanske zemlje? Odgovor na to pitanje nalazi se, velikim delom, u domenu fiskalne politike, tj. u politici javnih investicija. Uporedni podaci pokazuju da su javne investicije, koje obuhvataju sva ulaganja u nabavku fiksne imovine, finansirana iz budžeta Republike, autonomnih pokrajina, opština i gradova i fondova socijalnog osiguranja, u Srbiji gotovo kontinuirano niske. Tako su od 2001. do 2018. javne investicije u Srbiji u proseku iznosile 2,5 odsto bruto domaćeg proizvoda, u zemljama centralne i istočne Evrope oko 4,4 procenta, a u zemljama Zapadnog Balkana čak 4,8 odsto BDP-a.

To znači da je Srbija svake godine u infrastrukturu ulagala gotovo 1,9-2,3 odsto BDP-a manje od zemalja centralne i istočne Evrope i Zapadnog Balkana. Slični zaključci se dobijaju i kada se posmatra samo period od poslednjih desetak godina - od 2008. do 2012. javne investicije u Srbiji u proseku su iznosile oko 2,8 odsto, a od 2013. do 2018. oko 2,9 odsto BDP-a. Posledično, za poslednjih 17 godina Srbija je ukupno u javnu infrastrukturu uložila gotovo 40 procenata BDP-a manje od zemalja Zapadnog Balkana i za oko 33 odsto BDP-a manje od zemalja centralne i istočne Evrope. To znači da bi, u slučaju da smo u prethodne dve decenije u infrastrukturu ulagali koliko i druge zemlje centralne i istočne Evrope, do sada imali dodatnih 11 milijardi evra uloženih u infrastrukturu, a da bi taj iznos bio i veći (oko 13 milijardi evra dodatnih ulaganja) da smo u infrastrukturu ulagali koliko i druge zemlje Zapadnog Balkana. Čak i uz „transakcione gubitke“, povezane sa neefikasnom i netransparentnom realizacijom projekata u Srbiji, opšte stanje infrastrukture bi, uz ove investicije, ipak bilo znatno bolje. Poređenja radi, troškovi gradnje celog Koridora 11, od Beograda do granice sa Crnom Gorom procenjuju se na oko dve milijarde evra.

Javne investicije su značajne ne samo iz funkcionalnih i estetskih, već i iz ekonomskih razloga. Veliki broj empirijskih istraživanja, uključujući i ona koja se odnose na zemlje našeg regiona, pokazuju da javne investicije imaju snažno pozitivno dejstvo na rast BDP-a. U trenutku realizacije projekata, angažuju se (makar delimično) i domaći resursi, a po završetku projekta, funkcionalnost izgrađenog objekta (npr. novog auto-puta) smanjuje troškove poslovanja privatnog sektora. Stoga, rezultati istraživanja pokazuju da veće, i efikasno realizovane, javne investicije podstiču rast privatnih investicija, što je preduslov za ubrzanje privrednog rasta.

S obzirom na navedeno, te imajući u vidu da je privredni rast u Srbiji u poslednjih desetak godina gotovo permanentno među najnižima u centralnoj i istočnoj Evropi, postavlja se pitanje - zbog čega je Srbija prethodnih decenija vodila politiku niskih javnih investicija? Javne investicije su deo ukupne javne (budžetske) potrošnje, koja je u Srbiji u prethodnih 17 godina u proseku iznosila oko 42,3 odsto BDP-a, i kao takva, u proseku bila za gotovo jedan procentni poen BDP-a veća nego u zemljama centralne i istočne Evrope, a za čak 3,9 odsto BDP-a veća u odnosu na prosek zemalja Zapadnog Balkana. To znači da javne investicije nisu niske zbog toga što je ukupna javna potrošnja bila niska, već zato što su u našoj javnoj potrošnji veći prostor zauzeli tekući rashodi - na plate, penzije, subvencije i sl. Jedan od razloga za to nalazi se u sferi političkih faktora, jer povećanje plata, penzija i subvencija donosi „političku dividendu“ u vidu izborne podrške već u kratkom roku, dok „ekonomska dividenda“ od javnih investicija, u smislu bržeg budućeg rasta, dolazi tek u srednjem i dugom roku.

U 2018. javne investicije u Srbiji su iznosile oko 3,9 odsto BDP-a, za jedan procentni poen BDP-a više nego 2017. Ipak taj rast je, pre svega, posledica dodatnih ulaganja u nabavku opreme za sektore bezbednosti, a ne u infrastrukturu, što znači da je uticaj tih (dodatnih) investicija na uslove života i poslovanja, te na privredni rast skroman.

Procene za 2018. pokazuju da 83 odsto ukupnih javnih investicija u Srbiji čine ulaganja u infrastrukturu, a 17 odsto u opremu za sektore bezbednosti, dok je u zemljama centralne i istočne Evrope učešće ulaganja u infrastrukturu veće od 90 procenata. To znači da su u Srbiji javne investicije ne samo niske, već je i njihova struktura, iz perspektive podsticanja rasta privrede, nepovoljna. Shodno tome, da bi se stanje infrastrukture osetnije popravilo, te da bi fiskalna politika imala značajniji pozitivan uticaj na rast privrede, potrebno je u dužem vremenskom periodu znatno povećati javne investicije, uz povećanje učešća ulaganja u infrastrukturu.

Opširnije u štampanom izdanju NIN-a