Lamartin o 15.000 uzidanih srpskih glava u Ćele kuli

Te 2009. godine se nizom svečanosti i drugih manifestacija obeležila dvestota godišnjica boja na Čegru, jednog od najznačajnih događaja iz Prvog srbskog ustanka. Uz kratke napomene i divljenja vredna herojska dela tih Sinđelića junaka, izneo bih neke nove podatke o čemu se malo ili gotovo uopšte i nezna u našem narodu pa i u stručnim krugovima. Naime, svedoci smo nekog čudnog trenda gde se sve češće izmišljaju i preuveuičavaju nasilja i zla koje su navodno počinili Srbi, uz često iznošenje notornih laži i neistina kojima se umanjuju naše žrtve pobijene i satirane u sistematskom genocidu koji je vršen nad našim narodom. U tom kontekstu je pisan ovaj članak; konkretno radi saznanja istine o broju uzidanih glava Srba u Ćele kuli, koji je i danas jedinstvenom spomenik zverstva, divljaštva i bestijalnosti jednog naroda, njegove države i vlasti.

Dakle, reč je o broju uzidanih lobanja u poznatoj Ćele kuli koji je u knjizi „Put na istok“ u odeljku „Beleške o Srbiji“ naveo poznati francuski putopisac, pesnik i akademik Alfons de Lamartin. Kroz taj odeljak Evropa je prvi put bila obaveštena o ovom stravičnom spomeniku nakon 24 godine od njegove izgradnje. Naime, vraćajući se iz Carigrada preko Niša za Srbiju 1833. godine Lamartin je ugledao široku belu kulu koja se uzdizala u sred ravnice i te je prema kojoj krenuo. U vezi sa tom kulom zapisao je sledeće:

"Staza me je k njoj vodila; ja joj priđem bliže i davši jednom turskom detetu što je išlo sa mnom svoga konja da ga pridrži, sedoh u hlad od kule da malo otpočinem. Tek što sam seo, kad podigavši oči na spomenik u čijem sam hladu bio, videh da su njegovi zidovi, za koje mi se učinilo da su od mramora ili od belog kamena, načinjeni od pravilnih slojeva ljudskih lobanja. Te lobanje i ta čovječija lica, oguljena i pobelela od kiše i sunca; može biti petnaest do dvadeset hiljada; oblepljena sa malo maltera, obrazovala su potpuno slavoluk (bold R. R.) koji me je zaklanjao od sunca; na nekima je još zaostala kosa i leprša se na vetru kao lišaj ili mahovina; jak i svež povetarac duvao je s planina i prodirući u mnogobrojne šupljine glava, lica i lobanja, izazivao u njima žalostivo i tužno zviždanje. Nikog nije bilo da mi objasni taj divljački spomenik…

Više turskih konjanika koji su došli iz Niša da me doprate u varoš, rekoše mi da su to glave 15.000 Srba koje je poubijao paša u poslednjem srpskom ustanku…

Ja pozdravih okom i srcem ostatke tih junačkih ljudi, čije su odsečene glave postale kamen temeljac njihove otadžbine. Srbija u koju ćemo da stupimo, sada je slobodna i pesma slobode i slave odjekivala je u kuli Srba koji su umirali za svoju zemlju. Uskoro će i Niš biti njihov. Neka sačuvaju ovaj spomenik: On će naučiti njihovu decu šta vredi nezavisnost jednog naroda, pokazujući im po koju su je cenu njihovi očevi otkupili…” (Videti: R. Damjanović, N. Tomić, S. Ćopić, Serbija – srpski narod, srpska zemlja, srpska duhovnost u delima stranih autora, Itaka, Beograd, 1997. s.162.)

To je dakle zapisao u svom dnevniku Alfons de Lamartin, juna 1833. godine.

U našoj literaturi i u redovnim objašnjenjima u broju uzidanih glava tih čegarskih junaka spominje se broj od 952 glave (odnosno 956 glava), a nikako se ne govori o nih 15-20.000 glava koje navodi Lamartin i Turci iz njegove pratnje. Treba napomenuti da su Turci na Čegru pretrpeli neobično velike gubitke, te da su iz osvete ne samo odsekli glave tih naših junačkih Srba, već da su davali nagrade za svaku odsečenu i donešenu srbsku glavu u Niš gde su ih otkupljivali za sitan turski novac. Posebno su se u tom pokolju po srbskim selima istakli šiptari upadajući u kuće, hvatajući i ubijajući naše ljude da bi njihove odsečene glave trpali u kola i vozili u Niš da ih prodaju Turcima.

Tako je sakupljeno onih 15.000 (a možda i više) glava od kojih je najverovatnije napravljena neka vrsta turske „osvetničke trijumfalne kapije“ svodnog tipa na šest stubova po njihovoj graditeljskoj karakteristici. Kako veoma jasno navodi Lamartin da je od tih lobanja obrazovan, odnosno napravljen potpun slavoluk ispod koje se bio zaklonio od Sunca, to je zaista i bio takav objekat koji se vremenom urušio, da bi ostao samo jedan od tih stubova kao simbol stravičnog i u svetu jedinstvenog izraza divljaštva i beščašća turske vojske.

Međutim, kada se god spomene ovaj broj uzidanih lobanja po Lamartinu, onda uslede „opravdanja“ da je on iz nekog osećanja „nacionalnog romantizma“ preuveličao taj broj. Ovo objašnjenje deluje toliko neuverljivo tim pre što se ovde ne radi o uveličavanju od recimo jednom do dva puta, već se ovde radi o razlici od oko 15 - 20 puta. To nikako ne može biti izraz njegovor romantičarskog preuveličavanja, pogotovo kada taj podatak o spomenutom broju uzidanih lobanja potvrđuju i Turci iz Lamartinove pratnje.

S druge strane, treba imati u vidu tradicionalno dobre odnose Turske i Francuske i po tom osnovu mogućnost naknadnog dogovornog umanjivanja broja pobijenih Srba i uziđivanja njihovih glava u Ćele kulu kroz neke izraze preteranog romantičarskog zanosa Alfreda de Lamartina. Ujedno, mora se imati u vidu i postojanje ne male zablude o navodnim velikim, tradicionalno dobrim i plodnim odnosima Kneževine odnosno Kraljevine Srbije sa Francuskom.

Naime, vredno je istaći sledeće primere koji to potvrđuju. Podsetimo se samo onih topovskih granata francuske izrade koje je srpska vojska čekala za početak protiv ofanzive u Kolubarskoj bici, a koje su ne slučajno, bile duže za 2 mm tako da nisu mogle biti upotrebljene. Pod hitno je ta municija vraćena i Niš na delaboraciju i skraćivanje čaura pa ponovo dovožena na front za predstojeću bitku. Francuska je ujedno nudila Bugarskoj celu istočnu Srbiju samo da ona pređe na stranu sila Antante. Još bolji primer negativnog stava je bila činjenica da Francuska uopšte nije želela da pomogne u spasavanju iznurene i iscrpljene srpske vojske nakon izvlačenja preko Albanije i njenog izlaska na Jadransko more sve dok ruski car Nikolaj nije zapretio da će potpisati separatni mir sa Nemačkom ukoliko ne prihvati i ne preveze našu vojsku na teritoriju Grčke, ostrva Vido i Krf.

Prilikom proboja Solunskog fronta i oslobodilačke ofanzive slavne srpske vojske, Francuzi su sve činili da ta ofanziva ide sporije ali sa osnovnim ciljem da bi se stvorilo više vremena za organizovanije odbrane bugarske i nemačke vojske koje su se povlačile pred našom vojskom. Tako bi naša vojska imala veće gubitke, otupljivala napadnu moć i dolazila u teže situacije izvršenja svojih ratnih planova i operacija, omogućujući francuskim trupama veće učešće i verovatne naknadne političke i druge ucene za oslobođe Srbije i ostalih srpskih i jugoslovenskih teritorija.

Treba podsetiti da ni do danas nije razjašnjeno ubistvo našeg Viteškog kralja Alaksandra Karađorđevića u Marselju, i da su sva relevantna dokumenta u vezi sa ovim atentatom trajno stavljena ad akta. Pored toga, nakon završetka Prvog svetskog rata, Francuska je ispostavila Srpskoj vladi račun koji je bio šest puta veći od onoga koji je po preciznoj evidenciji kupljenog naoružanja, vojne opreme i svakojake druge pomoći, imala naša tadašnja vlada gde je uračunat i poslednji zavoj ili metak. Na zaprepašćenje i proteste srpske vlade da to nije u redu, nekako je smanjen taj iznos, ali ipak tako da je naša nova država platila tri puta veću cenu od one koja je realna bila. Iz novijeg perioda, valja podsetiti da je Francuska prednjačila u satanizaciji srpskog naroda pred agresiju NATO na SRJ.

Dakle, o tome da je postojao neki romatičarski zanos i nerealna procena kod Lamartina, nema ni govora. Sve je on tačno opisao.

Na nama je učinimo sve da se o ovom, ali i brojnim drugim sumnjivim primerima postavimo odgovorno i časno, dostojno motiva, uzroka i broja postradalih Srba. Jer ukoliko se ne cene svoje žrtve, stradanja, borbe i uspesi, onda je ne realno očekivati od drugih da nas poštuju. Ovo je pogotvo opasno zbog toga što se takvim stavom necenjenja svojih žrtava na neki način solidarišemo sa neprijateljima, te putem neke nevidljive duhovne sile navlačimo kletvu nad vlastitim životima, prilikama, nedaćama i izazovima.

Značajno je napomenuti da je Mithad paša koji je upravljao niškim pašalukom u drugoj polovini 19. veka, hteo da poruši Ćele kulu, ali su mu se suprotstavili niški Turci. Današnji ostaci Ćele kule sa preostalih 58 lobanja se brižljivo čuvaju o čemu posebno vodi računa niški Narodni muzej i ceo grad.

srpska.ru