Osvrt: Samo kultura Srbiju spasava!

Samo tetka Srbina spasava. Pogotovu ako tetka živi u inostranstvu i ako je široke ruke. Pa da rodbini kupuje stanove, na primer.

Promena grba je potpuno razumljiv predlog jer je opšte poznato da sloge među Srbima niti je bilo, niti će biti. I zašto onda da promovišemo nešto što nije realno? Međutim, ima i drugih mogućnosti koje bi trebalo svesrdno razmotriti. Recimo, kultura. Srbija je mala država, a Srbi brojčano nisu veliki narod. I što je najgore, iz godine u godinu sve nas manje ima. Zahvaljujući pomoći prijateljskog Zapada u vidu sankcija, osiromašenog i drugog uranijuma, kasetnih bombi, Tomahavcima i sličnim dostignućima modernog, demokratskog i slobodnog sveta.

Doduše, smanjenju stanovništva u Srbiji doprinosi i odliv, uglavnom mladog sveta. Neće mladi i školovani ljudi, pogotovu oni što su godinama žuljili klupe umesto da na privatnim školama i univerzitetima ekspresno doktoriraju, da čekaju na bolji život. Sve ovo što je napredno, brzo i prvi put u istoriji Srbije, njima je malo. Sve im je malo. Pa jure u neku tamo Švedsku, Nemačku ili Švajcarsku. Sve što tamo, daleko, nije bolje! Ono, Ostajte ovde..., važi za one koji i tako nemaju kuda. No, vratimo se mi kulturi.

Kultura je šansa malih naroda. Tu smo mi na svome. Srpski reditelji, slikari, muzičari, pa i pisci, zašto da ne, ponos su nacije. Naš doprinos u kulturi daleko prevazilazi minornu ulogu koja nas krasi u celini. U ekonomiji, političkom uticaju, uređenosti prostora, funkcionisanju celokupnog društvenog sistema. U svemu tome nismo baš za uzor drugima. Od skora čak ni Africi. Ali, kultura i možda još sport, druga je priča. Tu ne samo da smo uspešni, već nam ravnog nema!

Generacije mladog sveta, neretko i stariji, čak i oni obrazovaniji, edukuju se raznim farmama, (nije životinjska farma, mada ne bih smeo da se zakunem da nisu čuli za Orvela), parovima, zadrugama... Turske serije o Sulejmanu i ostalim turskim demokratskim sultanima istorijski su obrazovali srpskog, dokonog, televizijskog zaljubljenika. Pa, tek filmovi! Oni u kojima Čak Noris ili srpski državljanin Stiven Sigal ubije 148 zlikovaca, kulturni je obrazac na kome počiva društvo.

Svega toga ne bi bilo da na rukovodećim mestima u kulturi nisu pravi ljudi. Počev od ministara kulture, misli se na višedecenijsko razdoblje, direktore muzeja, upravnike pozorišta, filharmonija, galerija, biblioteka, urednike za kulturu na televizijama, novinskim kućama i slično. Uglavnom probrane face. Pomažu i razni centri za dekontaminaciju društva. Kulturno. Premda ima i mišljenja da baš takvi centri najviše zagađuju i ovako zagađen prostor. Tu pare ne doprinose očišćenju.

Ali kad urednik kulturnog programa javnog servisa 24 sata prenosi pozorišni spektakl na istom tom javnom servisu, onda prosečan i ne tako kulturan tv gledalac mora biti zadivljen. Nije važno što mu ništa nije jasno. Kakva je to kultura gde muškarac liže guzicu drugom muškarcu? Ili kad matore gole babe skaču kao pomahnitale na pozorišnim daskama? U Evinom kostimu i samo premazane brojnim farbama. A mlohave sise prete da se pokidaju. Važno je da je svaki kulturni pregalac, koga su pred kamerama pitali za utisak o ovoj neobičnoj predstavi, bio oduševljen. Kad su takvi znalci ushićeni zašto bi mi obični smrtnici trebalo da sumnjamo u kvalitet evropske pozorišne avangarde?

Ja lično nisam kompetentan da dajem svoj sud o pomenutom događaju. Predstavu sam gledao na televiziji celih 60 sekundi. Više nisam izdržao!

Kažem da uredniku kulturnog programa treba zahvaliti za ovo izuzetno kulturno dostignuće. Čovek je nekada i sam bio ministar kulture, ali tada je zapamćen po zakonu o informisanju. Taj zakon nije baš ostao u lepom sećanju, no ministar je bio u nekoj, sada poraženoj stranci. Posle mu se prosvetlilo. Pa postao urednik. Ujedno čovek je poliglota. Govori i razume brojne jezike. Član je žirija za savremenu dramu na kojoj mogu učestvovati pisci koji su drame pisali na srpskom, hrvatskom, bosanskom i crnogorskom jeziku. Ovaj urednik, kao i ostalo dvoje eminentnih stvaralaca u žiriju, razumeju sve ove jezike. Ništa nije rečeno ako neko napiše dramu na pirotskom, novosadskom ili možda crnotravskom jeziku, hoće li i to biti prihvaćeno? Da li vladaju i tim jezicima? I tu se ogleda renesansno znanje pomenutih kulturnih veličina.

U Nemačkoj nijedan pisac ne bi razumeo autora koji piše na austrijskom ili švajcarskom jeziku. Engleski pisac nikad neće razumeti spisatelja koji piše američkim, australijskim ili kanadskim jezikom. A ovi naši. Sve znaju. S takvima nema zime u kulturi. Zato je kultura baš takva kakva treba i da bude. Farma i Sulejman su vrh, brate!

Miodrag Tasić

Aleksinačke vesti