Dr Milan Jovanović: Ovo je prava istina o lažima i napadu na mene

Sem tužbe koju ću protiv lista Blic podneti, zbog teško povređene časti i ugleda, mnogo je važniji odgovor koji dugujem široj javnosti. Hirurgijom se bavim punih 25 godina i nikada i ničim nisam uprljao svoje ime niti ugled svoje profesije.

Povod za medijsku satanizaciju i „prljanje“ mog imena bila je ogorčenost nekih pojedinaca na Medicinskom fakultetu u Nišu, povodom čijih nezakonitih izbornih postupaka sam u više navrata javno reagovao. Kada pominjem pojedince, pre svega mislim na dr Dragana Milića, koji je protivno Zakonu o visokom obrazovanju i Statutu Medicinskog fakulteta izabran u zvanje docenta, i niškog gradonačelnika Zorana Perišića, koji je, obzirom da u vreme konkursa nije imao ni 1 autorski rad sa SCI liste, takođe nezakonito izabran u zvanje vanredni profesor.

Tekst u Blicu zapravo je autorski rad Dragana Milića, čiji sam izbor u zvanje docenta, eksplicitno i u više navrata osporavao. Sem pomenutog, već duže vreme pokušavam da ukažem na neke teške koruptivne radnje nekih mojih kolega u vezi kojih pokušavam da obavestim neke nadležne strukture. Radi se o ozbiljnoj korupciji i kršenju zakona, uključujući i teška krivična dela protiv zdravlja ljudi. Naravno, obzirom da nisam pravnik, pretpostavjam da o tome ne trebam javno da govorim, jer bih verovatno uticao na rad organa kojima je to posao. Glavni problem je u tome što se nmnoge stvari guraju pod tepih, i što ljudi koji su involvirani u sve to imaju ekstremno jake konekcije sa visokim političarima, organima pravde i drugim nadležnim strukturama, zbog čega se mnoge stvari zataškavaju ili se njihovo procesuiranje odlaže. Naravno, sada neki ljudi mene doživljavaju kao ozbiljnu smetnju i ovo je pokušaj moje satanizacije i medijskog linča, kako bih bio u potpunosti diskreditovan.

Prethodnih meseci, u više navrata sam iznosio dokaze da je izbor asistenta Dragana Milića, u zvanje docenta, obeležilo nedopustivo tolerisanje plagijarizma i neizvršavanja radne obaveze, kao i flagrantno kršenje zakona, akademskih normi i same izborne procedure.

1. Javno sam zastupao stav da je asist. Dragan Milić do sada plagirao veliki broj stručnih radova, uključujući i svoj doktorat:

1.1. Asistent Milić je 2001, u renomiranom časopisu «Flebology» (vol. XVI, No I, 41) publikovao rad pod naslovom «Minimally invasive surgery (ambulatory flebectomy) in the treatment of varicose veins» sa potpuno izmišljenim podacima, obzirom da takva metoda, u to vreme, uopšte nije izvođena u Nišu.

1.2. Sličan, potpuno izmišljeni rad, asistent Milić je mentorisao studentu, za studentski kongres, podučavajući ga tajnama i veštinama grubog plagijarizma.

1.3. Dr Milić je plagirao i rad «Beztenzione procedure u hirurškom lečenju preponskih kila», koji je objavljen na PubMed-u. Celina pomenutog rada je objavljena «in extenso» na srpskom jeziku i u nacionalnom časopisu Srpski Arhiv za Celokupno Lekarstvo 2003;jan-feb;131(1-2):82-91

1.4. Autorski rad asistenta Milića pod naslovom «Sindrom sistemskog zapaljenjskog odgovora kod hirurških bolesnika sa sepsom» koji je publikovan «in extenso» u renomiranom nacionalnom časopisu sa SCI liste, „Srpski Arhiv za Celokupno Lekarstvo“ 2004; maj-juni; 132 (5-6): 182-6, predstavlja bukvalan i celovit prevod rada «Sepsis and the sistemic inflammatory response syndrome» autora Paterson RL i Webster NR, koji je publikovan uJ R Coll Surg Edinb. 2000 Jun;45(3):178-82.

Za poslednji rad, dr Milić je dobitnik sertifikata Uredništva časopisa Srpski Arhiv za čist plagijarizam.

Svi pomenuti plagijati su verifikovani od strane legitimne komisije Katedre za hirurgiju, kao i Uredništva pomenutog časopisa.

Plagijarizam asistenta Milića je osuđen i na Nastavno-naučnom veću Medicinskog fakulteta.

1.5. Dr Milić je plagirao i sopstveni doktorat, elaborirajući, između ostalog, rezultate testova na Leidenove mutacije u seriji od 100 pacijenata i pored činjenice da u Nišu takva analiza NIKADA nije rađena.
 

2. Kao Odgovorni nastavnik javno sam izneo tvrdnju da je asistent Milić nesavesno obavljao svoju radnu obavezu na fakultetu, u smislu neodržavanja praktične nastave strudentima, kao njegove jedine dužnosti, o čemu postoje pisani dokazi, uključujući i potpise studenata kojima je, ne njihovom krivicom, mesecima uskraćivana praktična nastava.

3. Zbog potvrđenog plagijarizma, kontinuiranog kršenja radne obaveze, lažnog predstavljanja u javnosti, otvorenog politikanstva, bahatog ponašanja kao i nipodaštavanja uglednih nastavnika, asistent Milić nije dobio saglasnost matične katedre za napredovanje u više zvanje, čime nije ispunjen član 122 Statuta Medicinskog fakulteta, kao jedan od ključnih i zakonskih uslova konkursa.

4. Osim uskraćene podrške matične Katedre, Izborno veće Medicinskog fakulteta je 05. novembra 2012, većinom glasova (sa samo jednim protiv i 3 uzdržana), dalo negativne ocene kandidatu dr Draganu Miliću, iz člana 136 Statuta Medicinskog fakulteta, (koji proističe iz Zakona o visokom obrazovanju, i to ocenu o rezultatima naučnog i istraživačkog rada, ocenu o angažovanju u razvoju nastave i drugih delatnosti Fakulteta i ocenu o rezultatima pedagoškog rada kandidata), čime je praktično isključena svaka zakonska mogućnost njegovog napredovanja.

5. Na sednici Izbornog veća, održanoj 06.02.2013., iz ne baš najjasnih razloga je organizovano ponovljeno glasanje po članu 136 Statuta fakulteta, kojom prilikom dr Milić ponovo nije dobio potrebnu saglasnost, čime je po drugi put, u roku od godinu dana, potvrđeno da kandidat ne ispunjava zakonske uslove za izbor u zvanje nastavnika.

6. Sem pomenutog, na poslednjoj sednici Izbornog veća Medicinskog fakulteta, nije prihvaćen ni izveštaj Komisije niti predlog da se asistent Milić izabere u zvanje docenta.

7. Na sednici Naučno-stručnog veća Univerziteta u Nišu, održanoj 26.02.2014, i pored velikog pritiska na članove veća, zbog čega polovina članova nije ni došla na sednicu, samo 13 njenih članova, (što je na samoj granici legitimiteta), profesora Medicinskog fakulteta, preinačilo je odluku Izbornog veća Medicinskog fakulteta i izglasalo izbor kandidata u zvanje docenta, afirmišući, pri tom, flagrantno kršenje zakona i plagijarizam na niškom Univerzitetu.

8. Važno je napomenuti i to da je dekan Medicinskog fakulteta mesecima držao u radnom odnosu pomenutog kandidata, što predstavlja još jedan u nizu zakonskih prekršaja.

9. Novoizabrani docent, maksimalno privilegovan i zaštićen od dekana, već „vodi glavnu reč“ na fakultetu i kandidat je za prodekana fakulteta. Pošto su neki redovni profesori, koji su imali hrabrosti da glasno iskažu svoje protivljenje flagrantnom kršenju Zakona, bez ikakvog obrazloženja i „preko noći“ izbačeni iz pojedinih važnih komisija i smenjeni sa ključnih rukovodećih funkcija, njihovo mesto je odmah zauzeo sramno i nezakonito izabrani docent Dragan Milić

Kako bi „uzvratio udarac“ Dragan Milić preko Blica pokušava na najgori način da diskredituje onoga koji mu najviše smeta i ko je odgovoran za njegovu demistifikaciju „najboljeg vaskularnog hirurga na svetu“, kako je svojevremeno LAŽNO predstavljan u celoj Srbiji, pogotovo u Vašem listu.

Što se tiče verodostojnosti mog subspecijalističkog rada, koju dr Milić preko Vašeg lista pokušava da dovede u pitanje i tako „poravna račune“ sa onim koji ga najviše osporava, mogu odgovorno da kažem da u radu nema nikakvih neregularnosti. Nepodudarnost broja D-dimer analiza, pomenutog u radu i protokolisanog broja analiza, posledica je činjenice da KC u Nišu, u vreme izvođenja studije, nije raspolagao dovoljnom količinom reagensa, koji sam morao o svom trošku i na vrlo komplikovan način lično da nabavljam. Analize koje su izvođene uz korišćenje tako pribavljenog reagensa nisu ni mogle biti protokolisane. Greška koja se „potkrala“ u navođenju naziva aparata, na kojem su izvođene analize, i čiji naziv nije ni jednostavno upamtiti, posledica je lapsusa u navođenju, obzirom da je u diskusiji pomenut veći broj aparata, na kojima se ovakva analiza može uraditi. Lapsusi ovakve vrste se mogu pronaći i u najvećim enciklopedijama. Obzirom na limitirani kapacitet Instituta za radiologiju, potreban broj ultrazvučnih pregleda nikako nije mogao da bude urađen u prijavljenom roku zbog čega je znatan broj pregleda izvođen pored bolesničnog kreveta, na iznajmljenom ultrazvučnom aparatu, van radnog vremena i neretko vikendom, što takođe nije moglo biti protokolisano. Zbog ne baš male cene ultrazvučnih pregleda, ovakvim postupkom napravio sam veliku uštedu Kliničkom centru, koji inače nije ni imao obavezu da finansira izvođenje ove velike studije. Koliki je trud uložen tokom izvođenja studije i koliko sam ličnih sredstava i vremena utrošio, naravno van radnog vremena i tokom vikenda, znam samo ja i moja porodica.

Na kraju bih se osvrnuo na lečenje pacijenta Simonović Miodraga, kome sam operisao vrlo komplikovanu aneurizmu trbušne aorte. Nakon urednog postoperativnog toka, posle par dana, zbog sekundarnog krvarenja, praćenog hemodinamskom destabilizacijom, operisao sam pacijenta, doduše sa par sati zakašnjenja, obzirom da dr Milić, kao direktor klinike, nije ispoštovao prioritet hitnosti, već je naložio da se u operacionu salu najpre uvede jedan „hladan“ tj. neurgentan hirurški pacijent, što predstavlja ne samo odraz neprofesionalizma, već i povredu etike i nesavesnog lečenja, kao i zloupotrebu službenog položaja. Zbog naknadnih cirkulatornih smetnji i sumnje na „distalnu embolizaciju“ uradjena je i treća hirurška intervencija, naravno, sve u nameri da se pacijentu pomogne na najbolji način. Pacijent se u dobroj meri oporavio nakon ovih hirurških zahvata ali nakon nekoliko dana dolazi do secernacije iz donjeg pola operativne rane što je pobudilo sumnju opštih hirurga na postojanje „crevne fistule“, što je indikovalo četvrtu operaciju, obzirom na potencijalnu ozbiljnost takve komplikacije. Naknadnom operacijom i daljim dijagnostičkim postupcima nije potvrđena takva sumnja. Evidentirana je samo opsežna „supraperitonealna“ infekcija trbušnog zida, koji, kao takav, nije smeo biti „zatvoren“. Zbog „otvorenog trbuha“ dalja previjanja nisu mogla da se odvijaju u bolesničkoj sobi, već u operacionoj sali. Pomenuti broj (11) operacija zlonamerno je pomenut, obzirom da obuhvata i veliki broj previjanja, obavljanih u operacionoj sali. Infekcija, koja je evidentirana kod pacijenta, i pored kombinovane i ciljane antibiotske terapije nije jenjavala. Izolovani soj stafilokoka (MRSA) nije reagovao na ordinirane antibiotike, tako da se stanje, uprkos intenzivnoj terapiji i svakodnevnim previjanjima u operacionoj sali, pogoršavalo i, nažalost, završilo fatalno.

Što se tiče moje posvećenosti pacijentu i želje da mu pomognem, ona je neosporna. Ne bih želeo da pomenem koliko sam sati, naravno van regularnog radnog vremena, (što je moja etička obaveza), posvetio ovom pacijentu, koliko sam puta došao od kuće da ga obiđem, koliko sam besanih noći proveo zbog njega. Ali u hirurgiji, pogotovo u slučajevima teških vaskularnih zahvata, ovakve komplikacije su, nažalost, moguće.

Što se tiče teške infekcije koja je uzrokovala smrt ovog pacijenta, sa punom odgovornošću mogu da kažem da je ona mogla u dobroj meri da se spreči. Na lošu sanitarno-epiedemiološku situaciju na klinici, koja postoji godinama unazad, dr Miliću, kao direktoru, ukazivao sam bezbroj puta. Nezamislivo je da u 21.veku doktori i osoblje operacione sale, sa prljavim, tj. kontaminiranim salskim uniformama, (koje oblače u svlačionicama na potkrovlju zgrade), ulaze i izlaze iz operacionog bloka, ulaze u bolesničke sobe, wc prostorije, izlaze van zgrade i vraćaju se natrag u operacionu salu, direktno unoseći infekciju u taj najvitalniji i najčistiji deo operacionog bloka, gde se „odlučuje o ljudskim životima“. Kritikovao sam i lošu praksu lekara i osoblja da u „čisto“ previjalište klinike, gde se previjaju, na infekciju najosetljiviji revaskularizovani bolesnici, uvode brojne „privatne“ pacijente, tj. civile. Previjanja takvih „privatnih pacijenata“, tj. civila, najčešće nisu protokolisana, čime je nanošena velika materijalna šteta klinici i budžetu, obzirom na veliku potrošnju materijala, koji se troši tom prilikom. Sem materijalne štete, na taj način se „s ulice“ unosi izvor infekcije u stacionarni deo klinike i rizikuje pojava intrahospitalne infekcije. Upravo, gore navedeni razlozi, predstavljali su bitan deo mogućih etioloških faktora brojnih intrahospitalnih infekcija na Klinici, u kojim situacijama je Klinika „zatvarana“ za posete, odlagane elektivne operacije, pacijenti otpuštani kućama uz permanentan rizik širenja teških infekcija na nedužne pacijente, sa svim posledicama i komplikacijama.

Zbog stalnih kritika, koje sam dr Miliću, kao direktoru upućivao, vezano za ovaj problem, smenjen sam kao predsednik Komisije za intrahospitalne infekcije. Umesto da bude lider u borbi protiv ovih teških infekcija, dr Milić je bio lider u promociji pušenja i nehigijene, demonstrirajući kako je dozvoljeno pušiti svuda po klinici, kao i ispred same operacione sale i dozvoljavajući osoblju da „prljavim“ uniformama neprestano unosi infekciju u operacionu salu. Otuda, ne čudi previše učestala pojava intrahospitalnih infekcija na Klinici za vaskularnu hirurgiju, česta pojava MRSA infekcije, klostridija idr infektivnih agenasa. Nažalost, pacijent Simonović nije jedini koji je umro zbog teške infekcije na Klinici za vaskularnu hirurgiju u Nišu. O njemu se saznalo zbog namere dr Milića da diskredituje prof. Jovanovića i „vrati mu milo za drago“ , uvlačeći i rodbinu pacijenta u njegove prljave igre, a ne u pokušaju da se ovaj problem odgovorno i sistemski reši. U svojoj ostrašćenosti dr Milić, kao direktor i „čovek koji odlučuje“ je zaboravio na prastare i elementarne hirurške postulate u prevenciji infekcija, dovodeći pacijente u nepotreban i opasan rizik, koji može, nažalost, biti i fatalan po njih.

Što se tiče sestre pok.Simonovića, često je dolazila da obiđe brata. Svaki put, iako sam neretko bio i umoran, do detalja i sa puno strpljenja sam je izveštavao o stanju pacijenta. Nije bilo dana da ona i ja i po sat vremena ne govorimo o svemu, vezenom za lečenje njenog brata. Njen nastup, prema meni, međutim, bio je jako rezervisan, neprijatan i uvek se završavao sa „doktore, pazite da se Miodragu ne desi nešto loše jer to neće biti dobro ni za vas“. Ta presija, pod kojom sam dolazio na posao i radio, dodatno me je opterećivala ali i činila još posvećenijem pacijentu. Tortura, kojoj sam bio izložen u svakodnevnim komunikacijama sa pomenutom gospođom, ni čije ime niti kvalifikaciju nisam uspeo da saznam, bila je nešto najneprijatnije što sam doživeo za četvrt veka rada.

O pretnjama i prostakluku nekih drugih članova porodice, od kojih mi je jedan mahao članskom kartom partije, čiji sam inače višegodišnji član, ovom prilikom ne želim da govorim.

Uveren da sam pacijenta lečio krajnje savesno i odgovorno, i da tom prilikom nisam načinio ni jedan propust, javno obećavam da ću, ukoliko se obdukcijom dokaže da sam načinio grešku, zauvek prestati da se bavim hirurgijom.

Dr Milića, kao i Blic, naravno, optužiću za tešku uvredu časti i iznošenje nepotvrđenih informacija. Dr Milić mora odgovarati i za višegodišnje nepreduzimanje mera na sprečavanju intrahospitalnih infekcija na klinici i njenih posledica, kao i ometanje u pružanju hirurške pomoći životno ugroženom Simonoviću.

S poštovanjem,
prof.dr Milan M.Jovanović, opšti i vaskularni hirurg