Esad-paša, Albanac koji je pomogao Srbima, stradao zbog saradnje, sahranjen na srpskom groblju

Mesto u našoj istoriji ovaj časni čovek i humanista zaslužio je pomažući srpsku vojsku koja se 1915. povlačila kroz Albaniju, čime je sačuvao desetine hiljada života naših vojnika i civila.

Esad-paša potiče iz jedne od najstarijih i najbogatijih albanskih zemljoradničkih porodica Toptani. Obrazovan na francuskoj Vojnoj akademiji u Sen-Siru, bio je šef lične garde poslednjeg turskog sultana Abdula Hamida Drugog. Sa srpskom i crnogorskom vojskom sukobio se tokom opsade Skadra kada je rukovodio turskom odbranom. Posle sedam meseci teških borbi, predao se 23. aprila 1913. godine. Kada je Esad-paša u znak predaje pružio sablju srpskom generalu Petru Bojoviću, on mu je vratio i ponudio da zajedno sa turskom vojskom i oružjem napusti oslobođeni Skadar. Taj viteški gest Esad-paša nikada nije zaboravio i postao je doživotni prijatelj Srba.

Nedugo zatim, Esad-paša postaje ministar unutrašnjih poslova Albanije, oslobođene od turske okupacije, koji se suprotstavljao nametnutom pruskom knezu Vilhelmu fon Vidu koji je odbio da albanskoj sirotinji podeli zemlju koja je pripadala turskim zemljoposednicima. Esad-paša je verovao u Albaniju kojom vladaju njegovi sunarodnici, po ugledu na dve bratske balkanske kraljevine Srbiju i Crnu Goru. Srpska vlada je podržala Esad-pašu u nameri da postane albanski vladar što je i uspeo krajem 1913. godine kada je preuzeo vlast u centralnoj Albaniji. Kada je izbio Veliki rat, Esad-paša nije imao dilemu da podrži savezničke sile, pa je postao protivnik Austro-Ugarske i Nemačke koje su svojski podržavale njegove protivnike u Albaniji u pripremi pobune.

Kada je Esad-paša 17. septembra 1914. godine potpisao Niški sporazum sa predsednikom srpske vlade Nikolom Pašićem koji je podrazumevao zajedničko osnivanje vojnih i političkih institucija, vojni savez i prugu od Srbije do Drača, postalo je jasno da je ovaj albanski političar odlučio da bude na strani Srbije i njenih saveznika. Njegovi pobunjeni protivnici, koje je naoružala Austro-Ugarska, nisu više smeli da čekaju, pa su početkom 1915. opkolili Esad-pašu u Draču i zahtevali od njega da objavi rat Srbiji. Uprkos protivljenju saveznika, predsednik srpske vlade Nikola Pašić se odlučio na vojnu intervenciju.

Početkom juna 1915. godine u Albaniju je poslato više od 20.000 srpskih vojnika i žandarma. Oni su zauzeli Elbasan i Tiranu, središta pobune, i oslobodili opkoljenog Esad-pašu u Draču. Bila je to mudra i rizična odluka srpske vlade koja je omogućila da se kasnije srpska vojska povuče preko Albanije. Srpsko rukovodstvo je već tada shvatilo da saveznici ne mogu da se dogovore o pomoći srpskoj vojsci u Srbiji, a da Italiji daju koncesije na Jadranu i u Albaniji kako se ne bi pridružila Nemačkoj i Austro-Ugarskoj. U takvoj situaciji Srbiji ništa drugo nije preostalo nego da sama zaštiti svog saveznika u Albaniji i osigura izlaz za svoju vojsku.

Esad-paša ovo Srbiji nije zaboravio, pa je tokom Prvog svetskog rata bio na njenoj strani, omogućivši joj povlačenje preko Albanije. Krajem 1915. godine, Esad-pašina žandarmerija je pomagala srpskoj vojsci obezbeđujući sigurne prolaze, smeštaj i hranu, i učestvujući u sukobima sa albanskim odredima koji su napadali srpske jedinice i izbeglice. On je izdao naredbu da se na teritoriji Albanije prima srpski dinar kao sredstvo plaćanja da bi omogućio srpskim vojnicima koji su se povlačili preko Albanije da kupe namirnice za svoje potrebe.

Dokle se Esad-pašina porodična i oficirska moć prostirala u središnjoj Albaniji srpska vojska se slobodno kretala. Od 220.000 vojnika koji su krenuli preko Albanije prema Krfu, 150.000 ih je stiglo na cilj. Srpski gubici bi bili mnogo teži da Esad-paša nije ostao veran sporazumu u tim teškim trenucima. Regent Aleksandar Karađorđević odlikovao je pred napuštanje Albanije Esad-pašu Ordenom belog orla prvog stepena. Posle srpske vojske, Albaniju je napustio i Esad-paša koji je sa svojim jedinicima došao do Soluna. Tu se, zajedno sa Srbima, pod francuskom komandom borio na Solunskom frontu i učestvovao u oslobađanju Srbije.

Posle velike pobede u Prvom svetskom ratu, pod okriljem Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Esad-paša je doveo delegaciju na Mirovnu konferenciju koja je održana u Parizu. On je podneo Memorandum o Albaniji krajem aprila 1919. godine, kojim nastoji da ubedi Parisku mirovnu konferenciju da je on jedina legitimna vlast u Albaniji. Njegove pristalice su sazvale Narodnu skupštinu u Albaniji koja ga je proglasila za kralja. Dok se spremao za povratak u Albaniju, Esad-paša je ubijen u atentatu 13. juna 1920. godine u Parizu. Ubio ga je Avni Rustemi, politički aktivista i član albanskog parlamenta, koji je bio protivnik saradnje Srba i Albanaca. Esad-pašina porodica nastavila je da neguje dobre odnose sa Srbima. Dok se Esad-pašin sestrić Zogu nije 1928. godine krunisao za albanskog kralja, živeo je u iznajmljenoj vili u Krunskoj 75 u Beogradu.

Ubistvom Esad-paše, albanska politička elita odlučila je da svoj nacionalni identitet gradi na mržnji prema Srbiji. Možemo samo da zamislimo kako bi Balkan u prošlosti izgledao da je Esad-paša preživeo i usmerio budućnost svog naroda ka saradnji i miru sa Srbima. Nije se to dogodilo, pa danas u Albaniji Rustemi ima spomenik i sve počasti, a Esad-pašu smatraju izdajnikom. Ali, to je stvar i odluka Albanije.

Srbija ima obavezu da ne zaboravi tog čoveka kome su čojstvo, junaštvo, viteštvo i data reč bili svetinje. Mala, slepa ulica, na beogradskoj opštini Voždovac koju smo mu dodelili, sasvim sigurno nije dostojna onoga što je Esad-paša učinio za naš narod. Pokazaćemo da smo nezahvalni ako ne učinimo više.

Goran Vesić, Politika