Sindikati obeležili Praznik rada – borba za bolje uslove i veće zarade

Međunarodni praznik rada, 1. maj, obeležava se širom sveta u znak sećanja na dan kada su radnici u Čikagu štrajkom i protestima počeli da se bore za osmočasovno radno vreme. Savez samostalnih sindikata Srbije (SSSS) je na platou ispred Doma omladine organizovao skup i predstavu o prvom protestu radnika 1. maja 1893. godine, ispred tadašnje kafane Radnička kasina. 

Predsednik SSSS-a Ljubisav Orbović rekao je za RTS kako je ove godine simbol obeležavanja da radnici dođu do boljih uslova, do većih zarada, da od njih može pristojno da se živi, da mogu porodice pristojno da žive i da uslovi rada budu bolji.

Prvog maja radnici i sindikati širom sveta tradicionalno izlaze na ulice. I danas imamo sindikalne skupove, performalne, koje su najvažnije poruke Saveza ove godine?

Sindikati se već 130 godina, bar u Srbiji, pojavljuju za Prvi maj, izlaze i traže svoja prava i obeležavaju svoj dan. Obeležavaju borbu koju radinci vode u celom svetu za svoja prava. Za čuvene tri osmice i ostala prava koja proističu iz toga. Borba ove godine, simbol obeležavanja, jeste da radnici dođu do boljih uslova, do većih zarada, da od njih može pristojno da se živi, da mogu porodice pristojno da žive i da uslovi rada budu jednostavno bolji odnosno da se poštuje zakon, da se poštuje osam sati rada, da ako se radi prekovremeno, taj rad mora biti plaćen i mora biti u okviru onog broja časova koliko je zakonom regulisano.

Istraživanje iz 2021. kaže da gotovo 60 odsto radnika nema poverenje u sindikate. Kolika je moć sindikata? Kako vratiti poverenje?

To je sad diskutabilno da li je 60 odsto, nisu svi ni članovi sindikata radnici. U ovim momentima svim ovim promenama koje su se dešavale poslednjih 20-30 godina, gubljenje radnih mesta, uvek se traži neko ko je krivac. Sindikat je organizacija u kojoj pripadaju radnici. Sindikat nije jedan čovek ili jedna grupa ljudi. Sindikat su svi oni koji su članovi sindikata. To poverenje imamo u same sebe, ili ga imamo ili ga nemamo. Kad god dođe do momenta da treba da ga imamo, verujte mi da radnici imaju poverenja u sebe i u svoje lidere u firmama. Osnovni život sindikata se odvija u firmi. Tu je pitanje broj jedan. Postoje sada dosta veliki problemi, dosta teški uslovi, došle su druge kulture u našu zemlju, drugi investitori, tu se stvara jedno nezadovoljstvo, brani se organizovanje sindikata. Ne dozvoljava se, kažnjava se. Ali polako se borimo i vraćamo normalne tokove.

Ali i Vi ste nedavno istakli da se dešava da ih formiraju i direktori i političke partije. Da li to obesmišljava sindikate?

Da, to je jedan od velikih problema. Ako se ne veruje u sindikate, ako sindikati nemaju snagu, a što onda to rade političke partije, što onda to rade direktori. Oni pokušavaju da oslabe sindikate što je god moguće više. Pokušavaju da izvornim sindikatima koji se bore za prava, eliminišu tu mogućnost. I onda se pojavljuje veliki broj sindikata. Imate u firmama 20 i više sindikata što prosto nije prirodno. Mi nismo političke partije, to je skup radnika koji artikulišu svoje interese kroz sindikat.

Dok se razmišlja o novim metodama sindikalne borbe, socijalni dijalog je i dalje najveća šansa. Pre svega u Socijalno-ekonomskom savetu kojem predsedavate do 9. aprila sledeće godine. Najavili ste utvrđivanje nove minimalne cene rada. Hoće li prvi put dostići minimalnu potrošačku korpu? Koji su parametri za utvrđivanje visine minimalca?

Mi smo već odredili radne grupe koje će početi s radom. Ove godine nešto ranije nego obično. Uglavnom se to počinje u avgustu. Prošle godine smo zbog statistike imali dosta veliki problem. Došlo je do pristojnog povećanja minimalne zarade, ali koja nije ni blizu minimalnoj potrošačkoj korpi. Minimalna zarada je 40.020 dinara, minimalna potrošačka korpa je na 48.000, nešto više od toga. I to iz novembra, a minimalna zarada je iz januara ove godine. Sada bismo da vidimo da li postoje razlike, da li su obuhvaćeni svi troškovi ili nisu da možemo doći do cene koja bi bila realna, odnosno do onoga što je cilj koji je Socijalno-ekonomski savet pre četiri godine doneo, a to je da minimalna zarada bude jednaka minimalnoj potrošačkoj korpi.

Iz Vlade kažu treba sagledati uticaj rasta minimalca na zaposlenost i sivu ekonomiju. Imali smo od Nove godine najveće povećanje, 14,3 odsto. Jesu li ga pratili negativni efekti, kako ih sprečiti?

Negativni efekti nisu viđeni i to sigurno nije razlog. Minimalna zarada pored povećanja za koje i ja govorim da nije malo, nije napravila efekat da je došlo do otpuštanja radne snage, imamo čak drugi efekat da imamo prijem radne snage, odnosno da uvozimo strance koji rade na mnogim poslovima.

Savez samostalnih sindikata Srbije proslavio je 120 godina postojanja. Mnogo zabrinutosti bilo je u Vašem govoru. Između ostalog, zbog dolaska stranih radnika. Na koji način oni koji pristaju na prekovremeni rad i malu platu, ali i oni visokokvalifikovani koji dolaze, menjaju uslove poslovanja?

Mi se ne plašimo da naše tržište rada bude otvoreno, da dolaze stranci, plašimo se nečeg drugog i govorimo o drugom problemu. Dovode kolege iz Azije i zemalja gde su mnogo manja primanja, a naše radnike otpuštaju zbog profita. I to je suština. Zdrave konkurencije se niko ne plaši, ali da dođe neko ko će raditi za 10 i 20 odsto manju platu, a naši radnici budu otpušteni, to prosto nije prihvatljivo.

Predlog Zakona o bezbednosti na radu ušao je u skupštinsku proceduru. Koliko izmene ovog i drugih zakona prate zahteve sindikata?

Naše kolege su učestvovale u izradi i mislim da je zakon dosta prihvatljiv i poenta je da kad se donese, da i poslodavci i radnici poštuju taj zakon. Vrlo često i radnici znaju da budu slobodni, da ne stave šlem.