Težak položaj naimara u Leskovcu i na jugu Srbije

LESKOVAC - Neizvesnost i besposlenost – najbliže odslikavaju sadašnje stanje u građevinarstvu juga Srbije. Predsednik Veća Samostalnih sindikata Jablaničkog okruga Ivan Jovanović kaže da je u svim građevinskim kolektivima šest opština Jablaničkog okruga – Leskovcu, Vlasotincu, Lebanu, Bojniku, Medveđi i Crnoj Travi – registrovnao 500 članova sindikata, što je više od 90 odsto radnika zaposlenih u tom sektoru privrede.

-Naši članovi u nekada velikim kolektivima kao što su leskovački Graditelj ili vlasotinačka Crna Trava, godinama ne mogu da se izbore za elementarna prava. Od obećanog ozdravljenja nema ništa, a sadašnje stanje je pravno nedefinisano. Mnogi radnici tih kolektiva potražuju i više od milion dinara zbog toga što im nisu isplaćeni lični dohoci, doprinosi za penzijsko i zdravstveno osiguranje. Istovremeno, neki rukovodioci Graditelja, na primer, lišeni su slobode – kaže Ivan Jovanović, predsednik Samostalnog sindikata Jablaničkog okruga.

Slika beznađa

U sindikatu su se ne jednom, i to na terenu, uverili u brojne, velike nezakonitosti u radu pojedinih građevinskih firmi. Bilo je slučajeva da je na većem gradilištu angažovano dvadesetak radnika, ali samo nekoliko – prijavljeno! Ostali su radili ,,na crno’’, bez plaćenog doprinosa za penzijsko i zdravstveno osiguranje.

-Ta slika beznađa, otvorenog nezakonitog ponašanja, poznata je i nadležnim inspekcijskim organima, ali se stanje ne manje nabolje. Naprotiv, naše su ocene da su socijalno-ekonomske prilike u ovoj, ali i drugim oblastima, sve nepovoljnije za radnike – precizira Jovanović.

U sadašnjim nepovoljnim ekonomskim prilikama u zemlji – a stanje je mnogo teže na jugu Srbije – mnogi radnici, vrsni građevinski stručnjaci – da bi prehranili svoje porodice, prihvataju se najtežih poslova uz minimalne i neredovne zarade.

-U gotovo svim slučajevima, a na hiljade je sudskih sporova, radnici jedino žele da im se isplati bilo kakva zarada i uplate doprinosi za penzijsko i zdravstveno osiguranje. Mnogi su dobili i izvršne presude, ali ni to im nije pomoglo, jer nema para u njihovim firmama da se obaveze naimre. I tako se zatvara krug u vremenu kada mnoge institucije ne rade svoj posa i ne štite radnike – veli Jovanović.

U Leskovcu, centru Jablaničkog okruga, ove godine su ponuđene četiri lokacije za gradnju stanova i lokala i po prvi put se događa u poslednjih dvadeset godina da se raspisuje licitacija za izdavanje građevinskih placeva u gradskom jezgru. To zemljište predviđeno je da se na njemu sagradi oko 10.500 kvadatnih metara stambeno-poslovnog prostora, a prema nekim računicama gradski budžet bi trebalo da bude bogatiji za 1,2 miliona evra!

U ,,srpskom Mančesteru’’, prema podacima koje smo saznali u lokalnoj samoupravi, aktivna se samo na tri gradilišta! Na jednoj od lokacija, prostoru stare autobuske stanice, koji je sada ruglo grada, planira se gradnja poslovno centra površine 2.300 kvadratnih metara, kao i lepo opremljena stambena zgrada.

-Inverstitori po prvi put dobijaju u poslednjih dvadeset godina slobodne i komunalno opremljene građevinske lokacije, a uskoro će biti ponuđene na prodaju i veoma atraktivne lokacije u blizini Tehnološkog fakulteta i Kulturnog centra – kaže Dragana Stošić, pomoćnica leskovačkog gradonačelnika.

Nažalost, iako se otvaraju prostori za upošljavanje građevinske operative juga Srbije, ukupne prilike u građevinarstvu su izuzetno teške, a mnogi građevinski radnici dovedeni su bukvalno do prosjačkog štapa.

Ipak, da sve u građevinarstvu juga Srbije nije tako crno, u sindikatu navode dva dobra primera. Prvi je leskovačka industrija građevinskog materijala ,,Mladost’’, a drugi je vlasotinačko preduzeće ,,Rad-ciglana’’. I u jednom i drugom kolektivu zarade se isplaćuju redovno, daleko su iznad proseka juga Srbije i u obe sredine sindikati su aktivni, a radnici zadovoljni trenutnim socijalno-ekonomskim položajem.

Duga tradicija

Davno se zna da je neimarstvo jedno od obeležja juga Srbije, odnosno Jablaničkog okruga. Mnoge stvari su se nažalost promenile – negore! U Crnoj Travi i Vlasotincu, višedecenijskim centrima neimarskih sanjara, dve tehničke škole u kojima se pripremaju budući zidari, armirači, tesari, ali i tehničari građevinskog usmerenja godinama muku muče kako da popune skamije. To je posebno izraženo u Crnoj Travi, koju mnogi smatraju ,,glavnim gradom’’ neimarskog zanata u Srbiji.

Svi veliki građevinski kolektivi su – propali. Posebno teške dane preživljavaju radnici dva najveća preduzeća, leskovačkog ,,Graditelja’’ i vlasotinačke ,,Crne Trave’’. Oba su u stečaju i preti im definitivno potonuće.

Odavno se znalo da je dunđerski posao težak, ali je na jugu Srbije, posebno u Vlasotincu, Crnoj Travi, pa i Leskovcu, bilo čitavih porodica koje su se opredelile za taj zanat. Ljubav prema neimarstvu prenosila se s kolena na koleno, a građevinski alat zauzimao je počasno mesto u njihovim domovima. Iz nekih građevinskih porodica ponikli su i brojni doktori građevinarstva i arhitekture. O tome bi moble da se napišu čitave studije.

U Crnoj Travi se na dan sv. Prokopija, 21. jula, svake godine, održava Sabor pečalbara i neimara. Prilika je to da se makar na kratko, samo toga dana, susretnu crnotravski neimari iz rasejanja, ali i svi Crnotravci koji su ,,trbuhom za kruhom’’ napustili rodni kraj.

Danas – besede sami Crnotravci – više nema pečalbara u klasičnom smislu, već je više reč o preduzetnicima, projektantima, konstruktorima. I na ovaj sabor dolaze uspešni Crnotravci, vlasnici građevinskih firmi i radnji, kao i preduzetnici iz drugih oblasti.

Crnotravci su ponosni na svoje najpoznatije neimare, na čuvenog arhitektu Časlava Videnovića, koji je projektovao sve važnije zgrade u Crnoj Travi, ponosni su i na najstarijeg gtraditelja dimnjaka Stojana Arizanovića, kao i Crnotravce koji su nastavili uspešnu graditeljsku karijeru u Fracuskoj, Nemačkoj, Švajcarskoj, Rusiji ili rade na Građevinskom fakultetu u Beogradu.

-Crnotravci su ušli u neimarsku legendu kao ljudi koji su ,,pola sveta sagradili’’, ali ne i svoj zavičaj. U drugim delovima Srbije, ali i širom zemljine kugle deset puta je više Crnotravaca nego što ih je u rodnom kraju, gde su ostali samo starci! – kaže Milan Momčilović, poznati novinar, rodom iz crnotravskog kraja.

Radnja Crnotravca Stojadina Arizanovića, specijalizovana za izradu i održavanje fabričkih dimnjaka ,,u pogonu’’ je u Beogradu već sedamdeset godina!

-Nije imalo od čega da se živi i mi nismo ni završavali škole, već smo kao veoma mladi kretali u pečalbu – zapisao je u knjizi ,,Pogled sa vrha dimnjaka’’ Žika Jovanović, novinar i učitelj iz Crne Trave, u delu posvećenom upravo životnom putu Stojadina Arizanovića, neveravnog građevinskog umetnika.

U Crnoj Travi, ,,prestonici neimarstva’’, kao i na celom jugu Srbije, malo se gradi. Za gravinske radnike došlo je vreme kada su mašine utihnule, a to je, besede oni sami, najteži, najtužniji osećaj koji može da snađe čoveka, neimara, vrednog radnika – da nema posla.

Život pečalbarskih žena bio je težak, pun tuge i samoće u planini, surov, ali istovremeno pun ljubavi prema porodici i uvek sa pogledom u daljinu, negde daleko gde su njihovi muževi.

-Uvek kada se spavalo, stavljao se u jastuk cvet bosiljka koji miriše da se sneva neki bolji žibot. Svaka škripa vrata bila je nada da će deca, žena i roditelji ugledati oca, supruga i sina kako se veseo vraća iz pečalbe i ulazi u kuću gde ga svi nestrpljivo čekaju. Tu sliku nose i danas odrasla deca iz pečalbarskih porodica Crne Trave – zapisao je Stanko Miljković, lane preminuli čuveni leskovački novinar.