Vitomir iz Matejevca živi kao seljak – jede kao kralj

Međutim, sve se menja kada Vitomir sedne za sto jer su na njegovoj trpezi tartufi, hrana kojom se i kraljevi diče, česti kao kod njegovih komšija krompir ili paprika.

Vitomir se profesionalnim lovom na crne tartufe bavi već petnaest godina a u šumu ide uvek sa svojim psima “la gota romanjola”, nezamenjivim tragačima za skupocenom gljivom, prenosi portal Belami.

- Bilo je dana, doduše ne čestih, kada bih kući doneo i deset kila tartufa. Ako se zna da jedno kilo dostigne cenu i od stotinak evra, onda je jasno da je to zarada o kojoj se sanja. Međutim, ja tartufe ne prodajem, ne dozvoljavam da me nakupci ucenjuju, sam ne mogu da ih izvozim pa najviše volim da ih pojedem sa prijateljima. To zadovoljstvo da ugostim one koje volim, te da jedemo kao carevi, nema cenu – priča Igić.

Najveća kulinarska čar tartufa je kako kaže Igić, to što menja aromu svakom jelu.

-Tartuf je u stvari dodatak hrani koji se termički ne obrađuje. Njegov ukus je nemoguće opisati, neki kažu da miriše na svilu od kukuruza, ali mene ne podseća ni na šta drugo što poznajem. Čak nema ni miris ni ukus gljive, jednostavno to je nešto neponovljivo – objašnjava Vitomir.

Skoro svakog jutra ovaj Matejevčanin u pratnji svojih pasa kreće u planinu. Ćure i Trtka, kako ih zove, nestrpljivi su da počnu sa lovom.

- Od malena ih učim da kad nađu tartuf budu nagrađeni granulicom hrane. To vremenom kod njih stvori refleks, i zato traže gljivu. Osim ova dva psa koje sa sobom vodim, imam ih još desetak za prodaju – priča Igić.

Vitomir je u svom kraju poznat i kao proizvođač rakije. Njegova kajsijevača i dunjevača su na visokoj ceni, ali odnedavno ima i rakiju sa tartufom, pa ko voli osim što ih jede, može i popiti skupocenu gljivu.

Tartuf na sto načina

Vitomirova supruga Slavica kaže da je tartuf vrlo zahvalna namirnica.

- Pravim špagete sa tartufom, picu, čak sam smislila i pastu od tartufa. Pravila sam i princez krofne sa ovom gljivom i mogu vam reći da su odlične. Spremim tako od njih svašta za krsnu slavu, ljudi ne mogu da se najedu, a nama to nije ništa, jedemo ih svaki dan – hvali se Slavica.