NATO rakete: Poginuli tek venčani Ana i Ivan

Danas se navršava petnaest godina od bombardovanja voza od strane avijacije NATO-a tokom rata 1999. godine, u trenutku kada je prelazio Bistrički most na Južnoj Moravi na samom ulazu u Grdeličku klisuru. U paklu, vatri, dimu i talasima reke okončan je život još zvanično neutvrđenog broja ljudi, među kojima i nekoliko meseci ranije venčanih Ane Bjeletić iz Leskovca i Ivana Markovića iz Vladičinog Hana.

Ana i Ivan bili su povezani neraskidivim nitima od prvog dana upoznavanja na Filozofskom fakultetu u Nišu sve do tog kobnog 12. aprila 1999, kada ih je u kupeu drugog vagona spržila raketa.

Ana je rođena u Leskovcu novembra 1973. godine, a Ivan u Vladičinom Hanu iste godine, samo jedanaest meseci ranije. Ona je završila gimnaziju u Leskovcu, nosilac je diplome „Vuk Karadžić”, pobeđivala na okružnim i republičkim takmičenjima iz matematike i hemije. Ivan je završio gimnaziju u Vladičinom Hanu, aktivno se bavio košarkom, vojsku služio 1992. godine u BiH i na Plitvicama, kada je omirisao barut, pepeo i smrt.

Na niškom Filozofskom fakultetu diplomirali su hemiju kao najbolji studenti – Ana sa prosekom 9,25, Ivan sa 8,81. Diplomske radove oboje su odbranili desetkama. Upisali su poslediplomske studije – Ana biohemiju, Ivan organsku hemiju. Zaposlili su se – Ana kao istraživač u oblasti organske hemije u fabrici lekova „Zdravlje”, Ivan kao istraživač lekovitog bilja na Tehnološkom fakultetu u Leskovcu.

Zajednički život započeli su u iznajmljenom stanu u leskovačkom naselju „Dubočica”. Kako nam je ispričao Anin otac Žarko Bjeletić, dugogodišnji direktor Medicinske škole u Leskovcu, sada u penziji, Ana je volela cveće i u stanu je napravila pravi mali vrt. Pored naučnog rada imala je vremena za čitanje, obožavala je beletristiku, a nekoliko dana pre tragedije čitala je knjigu Mome Kapora „Smrt ne boli”. Kapor je naslov „pozajmio” sa jednog tenka u Sarajevu.

Ivan je pored košarke i hemije voleo tehniku. Oboje su voleli da putuju. Obilazili su manastire i istorijske spomenike, putovali po Evropi.

A onda je iz Vladičinog Hana telefonom pozvao Ivanov brat Milan, u to vreme student četvrte godine fizičkog vaspitanja u Nišu i saopštio bratu da ga „otadžbina zove”. Ivanovi roditelji – majka Ljubinka, profesor ruskog jezika u hanskoj gimnaziji, i otac Časlav, penzionisani inspektor SUP-a, planirali su toga dana da dođu kolima u Leskovac. Ivan i Ana su se brzo spremili. Ona nije morala da putuje s njim, ali je htela da budu zajedno do poslednjeg momenta, pre nego što obuče uniformu.

Anin otac Žarko otpratio ih je do železničke stanice u Leskovcu. Nije prošlo ni 40 minuta, kada je prostrujala vest da je voz bombardovan. Žarko je otrčao u bolnicu, ali Ane i Ivana nije bilo tamo. Nakon nekoliko dana otežane identifikacije, leskovački Romeo i Julija su sahranjeni na groblju u Vladičinom Hanu. Anina majka Mladena, profesor biologije u leskovačkoj tehničkoj školi „Rade Metalac”, posle tragedije nije mogla da nastavi rad, pa je otišla u penziju.

Prirodno-matematički fakultet u Nišu (koji se kasnije izdvojio iz Filozofskog fakulteta) i porodice Bjeletić i Marković čuvaju uspomenu na Anu i Ivana. U holu fakulteta otkrivena je spomen-ploča sa njihovim likovima, ispod koje je uvek sveže cveće. Pri fakultetu je osnovan nagradni Fond „Ana Bjeletić i Ivan Marković”. Od 2005. godine dodeljuju se nagrade najboljem diplomiranom studentu, najboljim maturantima gimnazija u Leskovcu i Vladičinom Hanu, kao i učenicima sa područja Jablaničkog i Pčinjskog okruga, koji su se kvalifikovali za republičko takmičenje iz hemije.