Kad Jeremić kaže "lustracija", da li misli i na sebe i svoje političke savremenike?

U svom video nastupu, Jeremić, predsednik Narodne stranke i predsedavajući "Saveza za Srbiju", pojašnjava da je nedavno potpisani  "Sporazum sa narodom", veza energije koju građani ispoljavaju na protestima i političke ideje dela opozicije, sa pitanjem "šta i kako dalje, nakon promene vlasti".

Komentarišući, da mnogi razmišljaju o "Spotazumu sa narodom", kao dokumentu "opštih mesta" bez ideje i programa, Jeremić kaže da ne deli takvo mišljenje i da je njegova stranka tražila, da u navedeni "Sporazum" uđu tri vrlo konkretne stvari, a to su Specijalni tužilac za korupciju bez pritiska, potom Zakon o poreklu imovine i neophodna lustracija, ne precizirajući na koga bi se, osim pojedinaca iz vladajućeg establišmenta (SNS), lustracija odnosila, kao i na koji vremenski period, od početka višestranačja u Srbiji.

Poznavacima političkih prilika, koji se bez razlike slažu da treba pooštriti kaznene mere za zloupotebu službenog položaja i doneti Zakon o poreklu imovine, ipak ostaje nejasno, da li je Jeremić pritom mislio i na sebe i njegove savremenike u izvršnoj vlasti, kad govori o lustraciji, s obzirom da je vršio funkciju ministra spoljnih poslova u drugoj vladi Vojislava Koštunice, a potom i u vladi premijera Mirka Cvetkovića, kada su doneti mnogi sporazumi koji se danas u javnosti, ospravaju i karakterišu kao negativno nasleđe..

U zapadnim demoktaijama, lustracija znači opšti presek bivših političara.

Podsetimo, Srbija je još 2003. godine, neuspešno pokušala da donese Zakon o lustraciji.

Šta je lustracija

Lustracija (lat. lustratio — čišćenje žrtvom pomirenja) predstavlja postupak utvrđivanja odgovornosti za kršenje ljudskih prava građana od strane lica na javnim funkcijama i mere sprečavanja učestvovanja tih lica u bavljenju državim i javnim poslovima.

Lustracija (lustra) kao društveni običaj potiče iz vremena starog Rima i predstavljala je ceremoniju „pročišćenja”, oslobađanja ljudi i predmeta od “zla”. Ceremonija “pročišćenja” se odvijala kroz religiozni obred, kružnu procesiju, koju je pratila ritualna muzika, igra i pesma, oko osobe ili predmeta koji se “očišćuje”. U procesiji su učestvovale ličnosti od ugleda.

Nakon Drugog svetskog rata u mnogim zemljama (Nemačka, Francuska, Austrija, Španija, Italija, Portugal, Japan i dr.) sprovedene su mere uklanjanja i zabrane učestvovanja kompromitovanih ljudi, političara i zvaničnika u javnim, državnim poslovima i službama (denacifikacija).

Lustracija postaje aktuelna i u postkomunističkom periodu. Zakone o lustraciji doneli su mnoge postsocijalističke države: Čehoslovačka, Poljska, Bugarska, Mađarska, Litvanija, Rumunija, Albanija, Letonija.