Radnici mrtve jame

Iako skoro dve decenije postoji samo formalno, aleksinački rudnik kao firma i dalje veoma aktivno bitiše u sastavu JP za podzemnu eksploataciju uglja ”Resavica”, a ono što je posebno zanimljivo jeste da je ovaj kolektiv, i kao takav, sa 330 zaposlenih, već godinama najmnogoljudniji u aleksinačkoj opštini.

Među zaposlenima, najviše je rudara (svega dvadesetak su administrativci), koji iz objektivnih razloga ne silaze u okna svog ugljenokopa jer su zabetonirana. Zato su svakodnevno u podzemnim lavirintima drugih srpskih rudnika, izvodeći rudarske investicione radove, a za svoj mukotrpan i opasan posao zarađuju mesečno, u proseku, oko pedesetak hiljada dinara.

Dakle, osim zadržanog starog imena, pomenutog broja rudara i relativno očuvane upravne zgrade, svi ostali objekti su ruinirani i zarasli u korov, dok su kilometri rudarskih hodnika odavno ispunjeni vodom do nivoa reke Moravice.

Radeći posao sa sedam kora da bi prehranili uglavnom višečlane porodice, sadašnji aleksinački rudari, od kojih su mnogi bili klinci kada je ovdašnji ugljenokop zatvoren, čuvaju uspomene i sećanja na stotine poginulih kamarata tokom stoletnog rudarenja u ovom kraju.

- Mi smo, na neki način, reanimatori, jer svojim radom oživljavamo i produžavamo život ostalim rudnicima u sastavu JP ”Resavica”. Drugim rečima, izvodeći investicione rudarske radove, otvaramo puteve i stvaramo uslove za otkop ”crnog zlata” - kaže direktor Aleksinačkog rudnika Bogoljub Furtula.

- Koliko do juče nezamislivo, sada se ponovo za rad kod nas interesuje veliki broj ljudi, uglavnom mladih, ne mareći za težinu posla - ističe direktor Furtula.

ISTORIJA OD VEKA

AleksinaČki rudnik je, inače, otvorio Belgijanac Johan Apel, 28. maja daleke 1883. godine. Ugašen je posle više od jednog veka, tačnije 17. novembra 1989. godine, pošto se tada dogodila najveća kolektivna rudarska nesreća na našim prostorima u kojoj je poginulo 90 kamarata udarničke prve smene.