Šta donosi profesionalizacija vojske?

Biblija kaže da nema ničeg novog pod kapom nebeskom. Istorijska analiza pokazuje da je to doista tačno. Uzmimo primer takozvane profesionalizacije vojske. Uzmimo Rim kao prauzor (iako ima i drugih). Kad je rimski general i političar Gaj Marije potkraj drugog veka pne. shvatio da slobodni i imućni rimski građani - iz čijih se redova za odbrambene potrebe dotad formirala vojska – nerado bore van granica italijanskog poluostrva, i da ih nema dovoljno za velike vojne poduhvate, iskoristio je svoj položaj i sproveo reforme – uveo profesionalizaciju. Ceo proces završio se tako što je dotadašnja narodna milicija zamenjena isključivo plaćeničkom, stajaćom vojskom, s regrutima iz redova masovne sirotinje, s rokom službe od dvadeset godina, sa standardizovanom obukom, unificiranim naoružanjem, povećanom ubojnom moći i znatno brojnijom. Naravno, to je dovelo i do kraja Republike, jer je vojska odanost domovini zamenila odanošću generalima. Otvoren je put imperiji, Cezar je postao moguć, a onda je sve krenulo poznatim putem. Na kraju, kad je, posle pet vekova, imperijalna politika dovela do dekadencije, plaćenička vojska se pokazala kao slab odbrambeni instrument – Rim je podlegao napadima varvara.

U novije doba, Napoleonov primer je vrlo sličan, a u najnovije – američki.

Kad je američka elita apropo rata u Vijetnamu shvatila da se mladi Amerikanci više ne hvataju na udicu rodoljublja, to jest da više neće da se bore van granica svoje države – profesionalizovala je vojsku. Već nekoliko decenija to je najmoćnija ratna mašina u istoriji, raspoređena, kao rimske legije, diljem sveta, i neprestano angažovana u ratovima koji se vode u okviru američke imperijalne politike. Na američke predsednike može se, bez griže savesti, gledati kao na „demokratski birane“ imperatore. Pentagon je, zasigurno, odaniji administraciji na vlasti nego „ustavnim idealima“. No, kao što su Rimljani bili primorani da, zagrizavši veliku jabuku, primaju u svoje redove i varvarske ratnike, tako i Amerikanci gledaju da iskoriste topovsko meso drugih naroda. Tu je NATO, Partnetstvo za mir, i drugi marifetluci. Tim slabijim narodima nameće se, takođe, ideja profesionalizacije vojske, jer takva vojska lakše ide da, u ulozi američkih saveznika i „mirovnjaka“, ubija van svoje teritorije.

Zaključak je da se, u načelu, profesionalizuju vojske koje učestvuju u imperijalnim poduhvatima, koje su spremne da svoje vojnike „uposle“ van svojih granica. Postavlja se prosto pitanje: kako se mala, rodoljubiva Srbija našla u toj kombinaciji? Kad se, u stvari, narod o tom pitao? Ko je i kako, zaista, donosio te sudbonosne odluke? Zašto se Srbija ne ugleda na Švajcarsku, kojoj ne pada na pamet da se odrekne obaveznog vojnog roka, ili na Izrael, gde i muško i žensko služi po tri godine? A verovatno je kasno za bilo kakva pitanja, jer se i šljive seku u Srbiji, a ne znamo ni gde će nam biti ona poslednja.

Branislav G. Romčević, prevodilac