Ćirilica u korak s vremenom

Sve ove vesti, i desetine njima nalik, samo su deo vrzinog kola koje se u Srbiji igra već dvadeset godina i koje, budući vrzinim, nema izgleda niti naznaka da će se završiti u dogledno vreme. Retki su događaji koji predstavljaju stvarne korake napred, koji predstavljaju, ako ne baš kvalitativne skokove, a ono svakako korake ka ostvarenju nekih vitalnih nacionalnih interesa naroda i države. A kada do njih dođe, njihovi akteri nisu ljudi kojima se posvećuje medijska pažnja, niti ljudi koji bi po visini položaja trebalo da čine najveće korake i donose odsudne odluke. Najzad, kada do njih dođe, malo ko na njih obrati pažnju, i prođu kao rutinska agencijska vest, koju mnogi i ne pronađu za shodno da prenesu.

Primer Rusije je za nas naročito zanimljiv, zato što je nastojanje ove zemlje za širenjem i standardizacijom ćiriličnog pisma, kao „kolateralnu štetu“ pomoglo i srpski jezik, znakovi čije azbuke takođe ulaze u opšti ćirilični kod.

O čemu je reč? Možda zvuči banalno, ali nije: Srbiji je zvanično odobren ćirilični internet domen i nakon duge kampanje i više nego široke javne rasprave, odlučilo se da to bude skraćenica „.srb“. Trivijalnost? Nikako. Objava da će Internet korporacija za dodeljena imena i brojeve (ICANN, svojevrsni „upravni odbor interneta“) dopustiti registrovanje internet adresa na lokalnim pismima, odjeknula je pre neke dve godine planetom kao bomba. Zemlje su se utrkivale u pripremi potrebne dokumentacije za uvođenje novog standarda, a prednjačile su upravo one, koje uzimaju za ozbiljno sopstveni kulturni dijalog sa nametljivim (i često kolonijalno bahatim) Zapadom, istovremeno nastojeći da ne zaostanu u prisvajanju novih tehnologija – pre svega Kina, Japan, Rusija i arapske zemlje (Saudijska Arabija i Egipat), a za njima i večito obazrivi i samosvesni Izrael, kao i naše osvešćenije i odgovornije komšije, Grčka i Bugarska.

Primer Rusije je za nas naročito zanimljiv, zato što je nastojanje ove zemlje za širenjem i standardizacijom ćiriličnog pisma, kao „kolateralnu štetu“ pomoglo i srpski jezik, znakovi čije azbuke takođe ulaze u opšti ćirilični kod. Rusko insistiranje na kompatibilnosti niza računarskih i internet standarda sa ćiriličnim pismom, utrlo je put i za širenje srpskog pisma po virtualnoj mreži, osvajajući postepeno i „poslednji bastion“ ozloglašenog ASCII koda, internet adrese. Otprilike onako kako su „Sputnjik“ i „Vostok“ srpsko pismo (prvo) odnele u kosmos, tako je rusko nastojanje da zaštiti sopstveni jezički identitet omogućilo našim stranicama, poput „Vikipedije“ i RTS, da u adresnu liniju upisuju ćirilične znakove, a zatim i da registrujemo sopstveni ćirilični domen.

Da ne bude zabune, daleko od toga da je u pitanju nekakva ruska (ili bugarska) zasluga. Srpska internet zajednica bori se za opstanak i očuvanje svoga pisma u krajnje neravnopravnim uslovima (i to, treba reći, bez trunke podrške nadležnih ministarstava kulture i prosvete) praktično od uvođenja prvih računara u zemlju. I domen „.srb“ predstavlja, svakako, njihovu najveću pobedu. Zašto? Zato što je sada palo u vodu poslednje opravdanje i poslednji izgovor za naše uvek lene uvozničke kompanije i adminstrativnu službu, kojima su oni pravdali skandalozno odsustvo ćiriličnih tastatura u zemlji, kao i potpuno neobjašnjivu činjenicu da, dok je najveći deo značajnog softvera u zemlji dostupan na srpskom jeziku i pismu, naši računari i dalje svoje korisnike pozdravljaju sa „welcome“, pitajući ih da li je „OK“ da „save changes to the document“. Ovde nema vremena i prostora da se ulazi u raspravu o uvreženima zabludama da nam „deca tako uče engleski“ (netačno, znanje engleskog kod naše dece time ništa ne napreduje, ali im zato srpski iz godine u godinu sve lošije ide), da ne govorimo o onoj čuvenoj „ja ne znam kako se to kaže na srpskom“, ili još čuvenijoj „tako se lakše promovišemo u inostranstvu“. Takođe, to nema nikakve veze sa piraterijom. Pirati su u ovoj zemlji često pismeniji i kulturno/nacionalno samosvesniji od korporativnih menadžera, bankara i službenika ministarstava.

Da ne bude zabune, daleko od toga da je u pitanju nekakva ruska (ili bugarska) zasluga. Srpska internet zajednica bori se za opstanak i očuvanje svoga pisma u krajnje neravnopravnim uslovima praktično od uvođenja prvih računara u zemlju. I domen „.srb“ predstavlja, svakako, njihovu najveću pobedu.

Sada, kada imamo novi domen, ništa nas ne može sprečiti da zahtevamo tastature na srpskom jeziku, da zahtevamo da naša deca u školama sedaju za računare koji su lokalizovani na srpskom jeziku i pismu, da zahtevamo da nacionalnim standardom (u skladu sa Ustavom Srbije) postane to, da kada nasumce udarimo po tastaturi, ne izađe „grwpvs“, već „grnjpvs“. Na taj način štitimo svoj kulturni identitet, naj način čuvamo svoju (i evropsku, i svetsku) baštinu od uništenja, na taj način pristupamo ostalim problemima rastuće nepismenosti i neobrazovanosti među mladima. Na taj način pravdamo sopstveno pravo na kulturni subjektivitet – na internetu pre nego bilo gde drugo. Takva su vremena došla, a sa vremenima se mora u korak, da nas ne bi, po ko zna koji put, opet pregazila.

I još jednom treba ponoviti: ovo nisu naivna pitanja. Tema internacionalizacije internet domena predstavlja međunarodnu debatu prvog reda, čiji rezultati predstavljaju uspeh borbe jedne istinske međunarodne zajednice protiv ostataka zapadnjačkog kolonijalizma, imperijalizma i paternalizma, i globalni napor da se zacele žive rane globalizacije. Nisu slučajno prva dva ćirilična domena registrovana u Rusiji (i svetu) bili Prezident.rf i Pravitelьstvo.rf. Njihova politička elita i te kako je svesna svojih prioriteta. A koga ste od naših krupnih političara čuli da je prokomentarisao ovaj problem? Ko je od naših lidera iz „patriotskog bloka“ ustao i pozdravio bilo koji u nizu događaja, koji srpski jezik stavljaju ponovo na svetsku mapu?

Nisu slučajno prva dva ćirilična domena registrovana u Rusiji (i svetu) bili Prezident.rf i Pravitelьstvo.rf. Njihova politička elita i te kako je svesna svojih prioriteta.

Ko nije spreman da se bori za svakodnevne sitnice od vitalnog značaja, a koje se mogu popraviti uz samo malo dobre volje, taj svakako neće biti u stanju da izađe na kraj sa budžetom, nezaposlenima i albanskim (i ostalim) separatizmom. I ako imamo nacionalnu javnost koja nije u stanju da prepozna događaj od nacionalnog značaja, onda je to dobar znak da nam je potrebna nova nacionalna javnost. Dobro mesto da je potražimo je internet. Najzad, on je otvoreniji prema srpskom jeziku i pismu od ulica srpske prestonice. A bez jezika i pisma nema ni dijaloga, ni javnosti, ni napretka.