Da li su Srbi lenj narod?

Na ovakve tvrdnje čovek i ne mora ozbiljno da se osvrće. Međutim, u poslednje vreme čak i ugledni političari naše drage Srbije iskazuju isto mišljenje o sopstvenom narodu. Pa i premijer, kao prvi iz političke srpske elite, neretko potencira srpsku lenjost! Pa da li premijer baš uvek u pravu?

Usudio bih se da pomalo protivrečim i ovakvom intelektualnom i ljudskom velikanu. Makar malčice. Jesmo li lenji i nesposobni? Ko je u Srbiji lenj? Možda seljaci? Oni što rade po kiši, suncu, snegu i kijametu, od jutra do sutra! Što hrane ovaj narod. Treba proći moravskom dolinom oko Leskovca i videti hiljade plastenika. Sve je to vredan srpski seljak obradio, zasejao i proizveo. Ili vojvođanski paori, šumadijski voćari, ariljski proizvođači malina.

Uostalom, po celoj Srbiji su seljaci vredan i trpeljiv sloj društva. E, sad, to što oni proizvedu, a država ne otkupi i izveze u svet, ne krivimo seljake. Zna srpski seljak i svinje da odgaji. Još od Miloša Velikog bili smo izvoznici svinja u Evropu. Ne treba nam nikakav Tenis svinje da uzgaja po Srbiji. Naši će ih odgajiti a ova država, ako je nečemu dorasla i ako je vode sposobni ljudi, neka organizuje proizvodnju, da otkupi tržne viškove i neka izveze u svet; za dolare ili evre, svejedno!

Jesu li lenji privatni zanatlije, vlasnici trgovinskih i ugostiteljskih radnji, što neumorno rade po 18 sati dnevno? I  što strepe od mušterija neplatiša, raznoraznih inspekcija, od preteranih poreza i taksi, skupog goriva, struje, neurednih dobavljača? Možda su lenji zidari koji rade na plus 40 stepeni, verajući se po skelama i krovovima, sve strepeći da li će im trud biti plaćen na kraju? Više se plaše za zaradu nego li od mogućnosti da se strmoglave na beton ili jamu koju su upravo iskopali!

Ne verujem da su gotovani ni oni malobrojni industrijski radnici koji rade kao "jevtina radna snaga" kod stranih i srpskih kapitalista. Uslovi rada i kod jednih i drugih slični su. To jest, takvi su da ne služe na ponos. A ljudi rade i ne bune se. Jer u državi je toliko dobro krenulo da ni takav posao ne smeju da napuste. U protivnom sledi ulica. Eventualno buvlja pijaca.

Kad već pomenuh buvljak ubeđen sam da ni jadnici koji hleb zarađuju na ovim tržnicama ne spadaju u lenštine. Nipošto. To su tek vredni i izdržljivi  ljudi koji se celog dana na suncu, odnosno mrazu uporno i stoički bore za koricu hleba. Ne svojom krivicom, naravno. Nisu krivi što im je tranziciona vlast uništila fabrike i preduzeća, pa sad u zrelim godinama drugi izbor i nemaju, već da drežde na ulici i improvizovanim tezgama!

Inače, tranzicija u Srbiji traje skoro tri decenije a većina usrećitelja iz sadašnje i prošlih vlasti na sceni je sve to vreme. Jednom u ministarskim ulogama, drugi put u poslaničkim klupama, kao članovi upravljačkih odbora, saveta i slično. Ali, neprekidno su tu negde. Stoga i ne treba da čudi što smo ovoliko uspešni!

Zato mislim da ne treba uopštavati pojam lenjosti na čitav narod. Ima, svakako, i lenjih u Srbiji. Kao i svuda drugde. Ipak, te lenje treba potražiti u državnim službama. Tamo rade ljudi koji su većinom nezadovoljni platom, položajem i uslovima rada. A opet ne daju otkaz na radno mesto. I mnogi od njih se ponašaju osiono i drsko kao da narod postoji zbog njih a ne oni zbog naroda. Ko im dozvoljava takvo ponašanje i ko treba da ih kontroliše, nadgleda i eventualno kazni zbog nerada ili lošeg rada, nije pitanje za narod.

A narod je takav, kakav je. Drugi nemamo. Ko nije zadovoljan narodom ne mora da ga trpi. Svet je veliki!

Miodrag Tasić

Aleksinačke vesti