Diplomatija - posao odabranih

Razume se, i onoj drugoj državi, koja ga je počastvovala davši mu dozvolu da boravi u njoj. Podrazumeva se da taj strani predstavnik, ambasador, treba da uvažava zemlju domaćina. Da poštuje nezavisnost i suverenitet te države, da se ne meša u izbor ministara, da izbegava „dobronamerne savete u ekonomskoj sferi“, a naročito da se uzdrži da popuje koga će vlasti zemlje u kojoj boravi pozivati na svečanosti i proslave. Hoće li pozvati Putina, kineskog premijera ili sultana sa Bruneja, pravo je domaćina. A ko se meša u tuđa posla ili je prostak, ili drznik.

U oba slučaja dobar domaćin učtivo prvo upozori neprijatnog gosta na njegovo neprimereno ponašanje. Ako se stvar ponovi, sledi oštriji ton. U trećem slučaju neželjenog gosta hvata za uvo, dovede do vrata i volejom u dupe ispraši ga iz kuće. Na diplomatskom polju postupci su suptilniji, ali suština je ista.

Međutim, Srbi su se profinili na evropskom putu. Jer, „Evropa nema alternativu!“ Mi se više ne ponašamo tako oštro, odsečno, principijelno. Sreća što danas nema ljudi poput generala Mihaila Živkovića. Ovaj general je komandovao odbranom Beograda u Prvom svetskom ratu. Kada su mu Austro-Ugari, nakon besomučnog bombardovanja ponudili da se preda i Beograd spasi razaranja a vojsku uništenja, general je austrijskog parlamentarca poslao u pizdu materinu! Verovatno je general bio tako prost i zaostao jer je bio potomak Milenka Stojkovića i Hajduk Veljka Petrovića! Ako je nešto dobro kod današnjih vlastrodržaca onda je to činjenica da nijedan od njih nema takve pretke!

Ovo vreme je vreme parada. Na polzu i ponos naciji. Mnogi ministri, činovnici, umetnici, znani i neznani, evropejci po sopstvenom opredeljenju, koračaće centrom Beograda. Čak i ispred dvojice junoša, hrabrih velikana nacije, koji se niotkuda pojave početkom jeseni s namerom da organizuju paradiranje. Svakako, paradu plaćaju iz vlastitog džepa, makar posle otrpeli gladni, žedni, goli i bosi. Zato i nestanu u ništavilo nakon svih frustracija i peripetija oko parade.

Ipak, dobro je da visoki politički zvaničnici daju podršku paradi i što aktivno učestvuju u samom događaju. Jašu na čelu kolone. Slutim da će baš ti ministri upravo jedino po tome i biti zapamćeni. A treba ostati u sećanju. Na bilo koji način. Jedan sudija, zvao se Mihailo Đorđević, isto Mihailo kao gore pomenuti general, srećom sa sasvim drugačijim karakterom od njega, ostao je upamćen samo zato što je osudio generala Dražu Mihailovića na smrt. Doduše, Dražu je osudio neko važniji, no sudija Đorđević je potpisao presudu. Na tom sudskom procesu proslavio se i javni tužilac po imenu Miloš Minić! Možemo misliti o sudiji i tužiocu i ovo i ono, ali njih niko ne može izbrisati iz srpskog pamćenja. A koliko sudija ili javnih tužilaca poznaje prosečno građanstvo?

Što ti je Evropa? Čim uđemo u Evropu, a kad će, ne znamo, sve će biti potaman. Pretpostavljam da ćemo u Evropu u paketu s „državom Kosovom!“ U Evropi neće moći više Albanci da otimaju srpsku imovinu, da ruše srpska groblja i crkve, nekažnjeno da ubijaju ljude, makar bili to i Srbi. Ili Hrvati da lome ćirilične table, da otimaju srpsku imovinu (i oni), da hapse nevine i nezaštićene građane zbog navodnih ratnih zločina, makar bili to i Srbi. Danas mogu zato što su Hrvati u Evropi a Srbi nisu. A kad budemo skupa tamo, Evropa to više neće tolerisati.

Jedino strepim, možda bez razloga, od evropskog pravosuđa. Ni ovaj naš pravosudni sistem nije baš za diku, ali ako dobijemo evropski sličan Haškom tužilaštvu, što se proslavio na slučaju Šešelj, Milošević i ostalim, ili onom na Kosovu, U Bosni i Hercegovini, u tom slučaju radije bih izabrao Osmanlijsku pravdu!

Na kraju, ne i poslednje. Mi ni sada ne živimo nešto preterano dobro. Naprotiv! Ali kad uđemo u Evropu, a kad će, ne znamo, standard će nam sigurno biti evropski. Ne onaj daleki, Danski, Švedski ili Holandski. Daleko je to od nas. Mi smo bliski Bugarima, Rumunima, donekle Grcima. Dakle, sleduje nam prosperitet i blagostanje kao Bugarima ili Rumunima!

Miodrag Tasić