Guča u sred Aleksinca

Takvo je nekad bilo i aleksinačko „Korzo“, lepo, zanimljivo, gde su se ukupljala razna strukturna društva i prepričavalie svakodnevne bitne i nebitne dogodovštine. Šetači su bili neki vedri, raspoložni ljudi, koji su u laganom tempu paradirali gradskim šetalištem.

Nekada je glavna ulica privremeno bila zatvarana u toku dana u popodnevnih časovima do ranih večernjih, a ljudi su se družili, viđali i uživali u gradskim pričama. Onda je ulica počela da se zatvara tokm celog dana, korzo je polako nestalo, a ti isti ljudi su nestali i izgubili u nekim novim vremenima.

Danas je glavna ulica u letnjem periodu leglo ugostiteljskih bašta. Više od 2/3 ulice okupirale su baštenske garniture, tende, kladionice i neki veliki televizori. Samo 1/3 ulice je ostala šetačima, a kakvo je vreme došlo, ostaće im samo trotoarii i klupice na fontani.

Postali smo mala atrakcija u Srbiji, mnoga turistička mesta i veći gradovi nemaju ni približno u svojoj ponudi toliki spektar ugostiteljskih usluga. Rekli bi ljudi sa strane da grad „cveta“, “ živi“, a možda je i stvarno tako sudeći po viđenoj situaciji. Takođe mnogo je bitno skim sediš, skim si viđen, kako si obučen i koji telefon nošiš.

Momo Kapor je jednom rekao; Za gradsko korzo se danas može reći da je kao institucija izumrlo, baš kao što su izumrli i ostali simboli urbane kulture kod nas.

Pisca ovih redova naravno nije mrzelo da prebroji koliko stolica je zaposelo nekadašnje korzo. Okruglo 700 komada, što je skoro egal sa Soko banjom u jeku sezone. Da li ovo znači da je u Aleksincu naglo skočio standard, da se ima i da se može, uprkos 8000 nezaposlenih, procenite sami.

U razgovoru sa vlasnikom jednog poznatog lokala u glavnoj ulici dobio sam informaciju da zakup jedne prosečne ulične bašte oko 40 m2 za šest meseci iznosi 1000 evra. Ostale računice izvedite sami kada budete šetali u zatvorenoj gradskoj zoni koja sve više podseća na Guču u vreme sabora trubača.

Za to vreme odo' ja da vidim dal' nije niknula još neka šatra.

Aleksinačke vesti